Kad je deda Živan rođen, Englezi, Francuzi i Nemci još su se tukli kod Ipra i na Somi, bitka na Galipolju samo što je bila završena pre koju godinu, u Rusiji se spremala revolucija, Romanovi su još vladali velikim carstvom, i Austrougarska je još bila živa, general Brusilov samo što je završio jednu od velikih ofanziva na istoku, srpska vojska bila je na frontu kod Soluna...
Stotinu pet i po godina kasnije, Živan Popović iz sela Latvica kod Arilja pokazuje ličnu kartu na kojoj je, kao datum rođenja, unet 30. januar 1917. godine, a na pitanje o zdravlju kratko kaže:
- Ne čujem baš dobro, to mi je veliki problem, i kad hodam, moram da koristim štap, nešto su mi u poslednje vreme i prsti nejački, sve drugo je manje-više u redu!
ZAPAMTIO MNOGE VLADARE
Kad je deda rođen, Srbija je još bila kraljevina pod kraljem Petrom, posle su se ređali kralj Aleksandar, pa Petar Drugi, pa Tito, Stambolić, Milošević, Koštunica, Đinđić, Vučić, u međuvremenu preživeo je i španski grip, Šestojanuarsku diktaturu, pa ubistvo kralja Aleksandra, pa Drugi svetski rat, pa Informbiro, bombardovanje 1999...
- Šta se sila vladara promenila, jedni odlazili, drugi dolazili, meni se znalo - da čuvam goveda i ovce, posle da radim s volovima, orem, kopam, kosim, plastim, sečem drva, čitav život proveo sam kao zemljoradnik - kaže deda Živan.
Najstariji živi Srbin živi sam u Latvici, gore visoko u brdu pod velikom šumom, od sedmoro dece, koliko je sa dve žene izrodio, troje je živo, mada i oni su već stari, u Živanovoj kući je sve pod konac, od opranih sudova, očišćenog šporeta, obrisanog poda, zategnutog kreveta, ispeglane košulje na Živanu... I odmah, na početku razgovora, recept za dugovečnost:
"Šta se sila vladara promenila, jedni odlazili, drugi dolazili, meni se znalo - da čuvam goveda i ovce, posle da radim s volovima, orem, kopam, kosim, plastim, sečem drva..."
- Čovek mora biti pomiren s bogom, mora se držati dobrih ljudi, a od zlih bežati kao od kuge! I, biti pošten!
Priča, majka mu je bila iz susednog sela, od Lukovića, bilo joj ime Persa, otac Radič, 11 dece izrodili, osmoro umrlo, Živan je jedno od troje preostalih. U školu išao samo tri godine, seća se, kao danas da je bilo:
ŠKOLU NAPUSTIO POSLE UČITELJEVIH BATINA
- Udari mi učitelj Veličko jednom četiri batine po prstima, optužio me da sam dirao neku njegovu sinovicu Stanu, posle se više u školu nisam ni vraćao. A bio sam dobar đak, nagradu "Marka Kraljevića" dobio sam u trećem razredu, nagradu Najbolji drug u drugom...
Do 20. godine je čuvao goveda, posle otišao u kraljevu vojsku, tamo se zadržao duže. Onda se zaratilo...
- Godinu sam proveo u četnicima, godinu u partizanima. Kad sam bio u četnicima, učestvovao u pet borbi, na Jelici nas 300 četnika tuklo se s partizanima, meni neki Momir bio narednik, jedva sam ostao živ. Posle bile borbe na Medvedniku, pa na Jelovoj gori, pa na Trudovu. Jednom slavili mi kraljev rođendan, prineli svu hranu, napadoše nas ljotićevci. Posle sam bio u lageru u Skoplju - priča od reči do reči, prisećajući se gomile detalja.
"Godinu sam proveo u četnicima, godinu u partizanima. Kad sam bio u četnicima, učestvovao u pet borbi... na Jelici nas 300 četnika tuklo se s partizanima, meni neki Momir bio narednik, jedva sam ostao živ"
Posle je bio u partizanima, u miliciji. Samo, pre toga, uhvatili su ga partizani, tražili oružje, izveli na streljanje, ubacili metak u cev, pa kad je Živan ostao pri tome da nema pušku, oni mu rekli "m'rš kući, džukelo". I on živ i zdrav došao kući.
COKULOM U REBRA
Seća se još kako se neki Pero, milicajac, zaletio da ga vezanog lisicama udari cokulom u rebra, ali mu "bog i sveti Aranđel ne dadoše da me povredi".
- Dva puta sam se ženio, jednom 1937, drugi put 1951. Prva žena umre mi 1950, sa njom sam imao petoro dece, druga je umrla 2004, sa njom sam izrodio dvoje žensko - veli Živan.
Kad sam ga pitao kad mu je u životu bilo najlepše, odgovorio mi je u stihu:
- Ništa, majko, radosnije nema kad se momak za đevojku sprema. I ništa, majko, žalosnije nema kad se momak za komandu sprema!
Hranu sprema sam, veliki problem je što u kući nema vodu, nego mu taksisti je donose u kanisterima, kad je lepo i toplo, naloži vatru, pa se okupa. Higijena je, kaže, veoma važna.
Najgore mu što nema ko češće da svrati da progovori reč, dani isti, ujutru ustane, spremi hranu, očisti kuću, onda čita, ima, veli, dosta knjiga, ponešto i sam zapiše, ima jednu veliku crvenu svesku za zapisima, i tako broji deda Živan 106. leto i veli mi na kraju, kad sam se spremao da krenem put Arilja, "pošteno, prijatelju, radi i ne boj se".
Kurir.rs/Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
