On je legenda ovog kraja! S kaubojskim šeširom i obaveznim gumenim čizmama sa sve krznom, i usred zime i u po leta, Mišo Bukvić je "zaštitni znak" Zlatibora. Odavno nadaleko poznat. Svojim konjima i saonicama vozio je mnoge poznate, a pod njegovom kruškom pili su i Čola, Džaja, Čorba...
Miša smo sreli, a gde drugde, nego u Zovi. Na njegovom ranču.
- Dajde, dete, 'vamo rakiju, pivo - odmah će Mišo, jer njega ne možeš da prođeš, a da ne sedneš s njim.
- Volim da popijem, volim da posedim s ljudima. Ne bih ti ja drugačije ni mogo. Dok sam živ, ima da živim! Kad uzjašem ata, pa ga propnem, pa letim 'vamo po livadama... Znaš šta, odavno nisam mlad, 70 mi je ravno. Al' još snage imam - veli.
Polovinom prošlog veka, kad se Mišo rodio, Zova je bila sasvim druga priča - bukove šume i livade posute kolibama stočara iz zlatiborskih sela. Tu su leta provodili čuvajući krave i ovce. A porodica Bukvić je živela na samcu još od 19. veka, od vremena čuvenog serdara Jovana Mićića, koji je baš u Zovi imao ergelu. Mišovi preci brinuli su o serdarevim konjima. I zato su mu konji u krvi. Kraj njih je i porastao. Ali završio je Mišo i zanat. Kao metalurg radio je, do pre tri decenije, u Valjaonici bakra u Sevojnu.
- Kad sam napuštio Valjaonicu, najbolju platu sam imo, a najlakše radno mesto, pa kažu: "Mišo poludio!" Ma kakva fabrika, vidim ja da tu nema 'leba. Imao sam dva konja, s njima za dva dana uzmem platu iz Valjaonice - priča Mišo.
Zapatio je Mišo turističko jahanje konja po Zlatiboru. I biznis od toga napravio. Veliki.
- Svi poznati dolazili su kod mene. Recimo, ima 30 godina tome. Zove mene bata Đora (Milovan Đorić, prim. aut., slavni fudbaler i selektor), moj prvi komšija: "Da provozaš Lepu Lukić." Snijeg veliki. Ona popila, s njom neki prijatelj. U centru Zlatibora, u onoj šumi iznad jezera, prevrnuše se saonice! Ja povikah: "Joj, šta učinih?!" A ona mi dala 20 maraka. To su bile velike pare. Ništa Lepa što su se prevrnuli. Ostaše oni da se valjaju po snijegu, a ja odo da napojim konja, i odosmo mi - sa osmehom se seća Mišo.
I uvek je tako. Miša svi znaju, svi traže.
- Dođe zimus neki mali, šjede ovde, pa zove nekoga: "Mama, znaš gde sam?" A mama mu veli: "Joj, sine tu sam najviše volela doći." Kad ono Brenin. Cele zime su dolazili, kupe klinci piva i sede. Po tri, četri 'iljade ostave. A dok joj je otac bio živ, a i moj, dovodila ga je ovde da se razgovaraju. Pa zašjedne njen s mojim ocem, krenu oni o partizanima i ratu... A da vidiš kad je Bora Čorba spavo s mojim ocem. Zasednemo mi još u centru, a on imo šjutradan zakazan koncert u Užicu. Dovedem ga vođe da prenoći. I smestim ga u krevet s mojim ocem. "Ko je ovaj, saćera me iz kreveta celu noć", veli mi ujutru otac - seća se Mišo, koga je Čorba svojevremeno i opevao:
- Kad je pado Milošević, on na TV i o meni. Išlo je to 'vako nekako: "Pričo je Mišo Bukvić ima konja Dživdžana, konj ode kući, on ostane u kafani... Šta ovaj narod čeka, pametniji je njegov konj..."
LAKŠE ĆEŠ NAĆI PILOTA NEGO NEKOGA DA RADI S KONJIMA
Mišov ranč nezaobilazna je tačka na Zlatiboru za svakog turistu.
- Od ranog jutra puno naroda. Al', brale mili, lakše ćeš naći pilota nego nekoga da radi s konjima. Neće ova omladina da se prlja, da potegne. Pa i kad navatam nekoga, moram da čekam da ustane. Bio čovek u provodu, baš njega briga što je ovde sveta. A ja više ne mogu. Ej, osmu deceniju gazim. Malo li je. A i volim da pošjedim, popijem - priča Mišo dok nazdravlja.
A kad prvi komšija slavi rođendan, počasni gost je Mišo Bukvić.
- Kod bata Đore sam ti ja tad u gornjem kraju. Dođe Kićan (Dragan Kićanović, prim. aut., čuveni košarkaš) i Džaja, Đorin kum. I zašjednemo ti mi. Udarimo po piću. I u neko doba pređemo vođe, pod moju krušku. Šjednemo ti Kića, Džaja i ja. Kićan cepa špricer, Džaja kao ne pije, neće. Pa počne i Džaja po špricerčini. Osvanemo pod kruškom. Kića džipčinu ima, ode po cigare. Oni pričaju svašta, ko s kim... A ja šjedim, slušam i samo služim - čudi se i sad Mišo.
Voli i Čola da zasedne pod Mišovu krušku. Seća se i kad su jednom Zdravko Čolić i Radomir Antić sedeli s njim.
- Radomir Antić mi je bio komšija, 'vamo s druge strane. Jadan Rade, umre. On nije pio, doduše. Znao je po cio dan ovđe da provede, ali neće da pije, dvije-tri i to je to. Sede on i Čola pod kruškom, a svaki čas im prilaze deca i ljudi da se slikaju. "Ajde, ljudi", velim ja njima, "kako vas ne mrzi da ustajete." "Dva sanduka dajte ovde", kaže meni Čola. Baš tako, on gajbu piva zove sanduk. Pa zašjedne - priča Mišo, koga pitamo ima li sliku s Čolom, na šta onako šeretski razvuče osmeh:
- Što bi se sliko s Čolom?! Pa ja sam poznatiji od njega...
TARABIĆI SERDARU U ZOVI: UMREĆEŠ OD GLADI
Prema predanju, jedan od Tarabića rekao je čuvenom serdaru Jovanu Mićiću baš ovde, u Zovi, da će umreti od gladi. Ne verujući da Tarabić ima tu moć, pitao ga je kakvo ždrebe nosi kobila koja je bila ispred njih. Rekao je do detalja, između ostalog, i to da mu je jedna noga putasta, tj. bela. Mićić je naredio da odmah zakolju kobilu i izvade ždrebe. Bilo je baš onakvo kako je Tarabić rekao. A i sam serdar, koji je bio istaknuti obrenovićevac, 1844, kao zakleti neprijatelj Karađorđevića, bio je zatočen u Gurgusovačkoj kuli, u današnjem Knjaževcu. Nudio je tamničarima zlato, dukate, vodenice, šta god ištu samo da mu daju da jede. Nisu smeli. I tako je serdar Mićić umro od gladi.
Kurir.rs/J. S. Spasić
NE PROPUSTITE
