Sa opremom teškom 40 kilograma, maskom i perajima ulaze u reke, jezera, kanale i pretražuju dno, tragajući za utopljenicima ili predmetima kojima je izvršeno neko krivično delo.
- Najteži deo našeg posla je kad se angažujemo na pronalasku tela nestalih lica, odnosno na pronalasku utopljenika. To je najveći stres koji jedan ronilac može da doživi - rekao je komandir Ronilačke jedinice Žandarmerije Igor Grcić.
- Asistent određuje gde će ronilac da se kreće jer on pod vodom ne vidi ništa i kreće se tamo gde ga usmerava asistent. Pomoću životnog užeta na koje je nakačen ronilac i pomoću komunikacione stanice ostvarujemo kontakt i potpuno normalno razgovaramo. Značajno je jer ronilac može da kaže ono šta doživljava dole, koje su mu potrebe, da li postoji problem i da preciznije objasni kakav je problem - objasnio je vođa ronilačkog tima Ljubomir Ćirić i otkrio zašto ronioci nikada ne rone noću:
- Mi ronimo isključivo na zadacima gde vršimo pretragu. Ronimo sa aparatima otvorenog kruga disanja, odnosno mehuri koje ronilac ispušta kada izdiše vazduh se pojavljuju na površini. I to je jedan od pokazatelja kako asistent može da zna gde mu se nalazi čovek. Noću bi to bilo teže, posebno kada je tekuća voda u pitanju i procedura je takva da se noću ne roni - kaže Ćirić.
- Razlika između nas i ronilaca rekreativaca je ta što oni mogu da rone kad oni hoće i kada su spremni za to, oni biraju lokaciju, vremenske uslove, dok u našem slučaju nije tako. Mi ne možemo da biramo dan kada hoćemo da ronimo, ne biramo ni vremenske uslove, već ronimo i kada je hladno i kada pada kiša i sneg. Gde god da je potrebno da se roni, mi ulazimo u vodu i spremni smo za izazove. Pošto imamo životno uže vezano za sebe mi možemo da se orjentišemo gde je asistent koji nas drži za to uže i određenim signalima znamo kako bi trebalo da se krećemo. Kada sam u nekom problemu ja asistentu dajem signal da me povuče ili da siđe rezervni ronilac i na taj način se osećam bezbedno - ispričao je ronilac Vladimir Sudar.
Kurir.rs/ izvor: Informer
