OVO GOVORE LJUDI PRED SMRT! Evo koga dozivaju, čega se plaše, kome se nadaju, KO JE ŠKRT NA REČIMA, A KO POSTAVLJA I TADA PITANJA!

Šta je to što o čemu umirući čovek u svojim poslednjim minutama misli, šta je to što želi da poslednje izgovori pre nego zauvek sklopi oči?

Šta je potrebno uraditi u trenucima njihovih halucinacija kada nam otkrivaju da su upravo pričali sa anđelima, kada nam govore da neki zli dolaze noću i da ih hoće da odvedu?

Antropolog Artur Makdonald slušao je ljude na umoru i napravio je podelu na 10 kategorija prateći njihova zanimanja. Ono što je on zaključio jeste da "ljudi bliski vojnim zanimanjima" imaju najviše zahteva i direktiva, dok filozofi, matematičari i edukatori i u tim momentima postavljaju pitanja i vole da njihove izjave budu što konkretnije, dok su umetnici i naučnici "škrti" na rečima.

Medicinske sestre Megi Kalanan i Patricija Keli koje su često bile uz samrtnu postelju objavile su knjigu o tim iskustvima i navele zaključak da "kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija".

- Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi - piše u njihovoj knjizi.

IMA TOLIKO TOGA U TUZI

- Ima toliko toga u tuzi - rekao je jedan klinički psiholog neposredno pred smrt, a poslednje što je saopštio supruzi pre nego što su zaspali bilo je "Dosta. Hvala, volim te... I dosta". Ujutro se nije probudio.

One su primetile metafore o odlasku.

- Kao da znaju da im je vreme da umru - navele su i prisetile se da je jedan pacijent ponavljao "kad bih samo mogao pronaći kartu, samo kad bih mogao pronaći kartu, bio bih kod kuće".

Nemački Špigl posvetio je tekst ovoj tematici i naveo da ljudi u trenucima smrti mnogo psuju ili da dozivaju imena supružnika i dece. Većina muškaraca u doziva majku!

Kada su ljudi u delirijumu zbog lekova ili temperature, pišu nemački novinar, je priča za sebe. Najčešće spominju "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo".

"Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi"

Lisa Smart je iskustvima sa "ivice smrti" opisala iz lingvističke perspektive u knjizi "Words on the Threshold" umnogome se oslanjajući na poslednje tri nedelje života svog oca koji se zvao Mort Felis i koji se uvek se šalio kako to na latinskom znači "srećna smrt".

Između ostalog, pisala je da je on koristio fraze koje njoj nisu imale imale smisla, ali njemu tada zapravo jesu, poput "moram da idem dole, moram se odvojiti".

Zabeležila je da je često ponavljao "Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!", što se često dešava kod ljudi s demencijom i u delirijumu.

Ponavljao je otac i razne brojeve i pokrete, dok su neki drugi od 181 umiruće osobe čije je poslednje trenutke beležila Smart pričali metafore o odlasku bilo brodom, nebom, kopnom...

Kurir.rs