Sofija Jovanović bila je dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, dobila je 13 odlikovanja.
Rođena je u Beogradu kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao više ćerki ali ne i sina, pa se i glasno žalio zbog toga što nema „sina junaka“. Bila je devojčica kad joj je otac umro, a maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine, piše na Wikipediji.
Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac - četnik i prošla test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Potom je prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi. Bila je prva žena borac u srpskoj vojsci.
Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Tada se njena fotografija našla i na dopisnici, a objavljena je i u pariskom „Malom žurnalu“ 1912. godine.
Po završetku Drugog balkanskog rata zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Međutim mir je kratko trajao, ubrzo je izbio Prvi svetski rat i od samog početka, noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd.
Bila je u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda gde je komandovala prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave i postavili ih na karaulu, pokupili naoružanje i municiju i vratili se u Beograd.
Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari.
U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja.[1]
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić koje je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o Sofiji Jovanović.
Postoji jedna zanimljivost o njenom životu, evo kako je opisana njena regruacija.
Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje... Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
- Kojim dobrom, devojko?
- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
- Dobro, devojko! - reče joj major. - Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima...
- Hoću pušku! - ponovila je. - Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud: primili su je.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video
