KROZ LJUDE KOJIMA SMO DALI BRANKINO SRCE, BUBREGE, JETRU ŽIVI I MOJA SUPRUGA! Zoran Dragišić: Za čitaoce Kurir delim važan poklon

Srce, bubrezi, jetra, rožnjače moje supruge Branke, koja je umrla iznenada, iz punog zdravlja, spasli su i produžili druge živote. Verujući čovek zna da je ljudski život i postojanje mnogo više od tela, da je duša bitna, a telo zemno, i zato i kad gubite najmilije, treba da dozvolite transplantaciju njihovih organa. Tako ćete spasti živote, a i imati utehu da kroz te ljude vaša voljena osoba i dalje živi, kaže za Kurir narodni poslanik prof. dr Zoran Dragišić, stručnjak za bezbednost, čija je supruga Branka Šćepanović Dragišić umrla sa svega 44 godine.

- Na poslu se samo srušila. Ispostaviće se da je pukla aneurizma u mozgu. Prof. Tasić ju je operisao na Klinici za neurohirurgiju, čak je uspeo da isključi aneurizmu, ali su potom pukli svi krvni sudovi u mozgu. Urađeni su testovi, koji su, nažalost, potvrdili moždanu smrt. Ništa više nije moglo da se učini - objašnjava Dragišić, koji nije mogao da dođe sebi, kao ni njihov tada sedamnaestogodišnji jedinac i cela porodica.

U tom šoku do Dragišića dolazi koordinator za transplantacije.

- Kaže mi da je njeno telo zdravo i da bi mogla da bude donor organa. Nisam imao dilemu, iako mi je bilo mnogo teško, ali sam želeo da tu moju odluku prihvate i Brankina majka Vera i sestra Dragana. Majka koja je gubila dete rekla je nešto fascinantno, što mi je stalno u glavi: "Moja ćerka će nastaviti da živi". Odmah sam potpisao sve papire. Uzeli su srce, jetru, bubrege, rožnjaču, praktično sve organe koji mogu da se transplantiraju - navodi Dragišić, čija je supruga umrla četiri dana pošto je pala u nesvest, 28. septembra.

Porodica nije želela da zna ko je primio organe njihove voljene Branke.

- Ne želimo da im možda bude neprijatno, da osećaju nekakav dug prema nama. I ne treba da ga osećaju. Ti ljudi su tada bili na redu za transplantaciju, treba da zahvale lekarima i nikom drugom. Na televiziji sam tada video prilog da je jedan život spasao nekoliko i odmah sam znao da su to organi moje Branke. Video sam tada da su ti ljudi dobro, molim se Bogu da su i danas dobro, nama ništa drugo ne treba - ističe Dragišić.

Samo jedno želi - da svi koji su u istoj situaciji i u bolu misle na druge.

- I kad mu je najteže, čovek ne treba da prestane da bude čovek. I kad sam umrem, ako to bude bilo moguće, želim se transplantiraju moji organi. Isto misli i naš sin, koji se, kao ni svi mi, nije oporavio od gubitka. To čak i ne smatram nekim velikim gestom, već krajnje normalnom stvari. Organi mrtvom čoveku nisu potrebni. Drago mi je što je nesreća moje porodice značila sreću drugih porodica - ističe Dragišić:

- Priče da neko treba da umre da bi drugi živeli su gluposti. Moju suprugu niko nije ubio, bila je moždano mrtva. A i s verom nema problema. Pa verujući čovek zna da je sve vreme ovozemaljskog života priprema za spasenje duše, a da je telo zemno. Kad duša napusti telo, ono nije više taj čovek, već samo materija. Ako ta materija može nekome da produži i olakša život, treba je i dati. Ako date bubreg, taj čovek više neće ići na dijalizu, rožnjačom ćete omogućiti nekome da vidi, srcem da živi. Nema tu nikakve moralne dileme, to što ljudi ne doniraju organe svojih bližnjih je samo posledica predrasude i neznanja. A košta mnogo života.

Kurir.rs/J. S. Spasić