Danas je moj dragi prijatelj ambasador Republike Turske u Srbiji Hami Aksoj bio moj gost. Poklonio sam mu uramljenu fotografiju na kojoj je legendarna turska avijatičarka Sabiha Gokčen nakon sletanja na beogradski aerodrom, 11. juna 1938. godine, napisao je na Fejsbuku ministar Goran Vesić.
A ko je ta žena na slici okružena brojnim oficirima Kraljevine Jugoslavije, damama, obasuta buketima cveća? I zašto joj se tolika pažnja pridavala kako tada tako i decenijama kasnije?
Portal Kaldrma je ovih dana doneo veoma zanimljivu priču o tom svečanom dočeku, poreklu, i intrigama koje su je pratile...
Prenosimo njihov tekst upotpunjen još nekim podacima koji neupućenima daju nešto širu sliku o ovoj slavnoj ženi, o dešavanjima u osvit Drugog svetskog rata, ali i netom nakon njene smrti, a onima koji odveć ponešto znaju o Sabihi možda poneka rečenica upotpuni njihovo znanje.
Bio je to zaista značajan datum u turbulentnim predratnim godinama. Njen dolazak je bio mnogo više od sletanja prve žene borbenog pilota u istoriji vazduhoplovstva na aerodrom "Beograd".
Da se pogrešno ne shvatimo, ratne i sve ostale zasluge koje je imala u svojoj zemlji nisu nimalo zanemarljive, ali u osmehu Sabihe Gokčen tog junskog dana 1938. godine oslikavalo se i prilično čvrsto prijateljstvo između Kraljevine Jugoslavije i tadašnje Republike Turske velikog Mustafe Kemal-paše Ataturka, što je bilo izuzetno bitno u sagledavanju onoga što će već na jesen iduće godine u grotlo pakla saterati ceo svet.
U njenom dolasku sagledavali su se i njena lična povezanost sa našim krajevima, ali i evidentan razvoj feminističkog pokreta u to doba o čemu ćemo pak koji red kasnije.
"Poćerka predsednika Turske Kemala Ataturka, Sabiha Gokčen, krenula je jutros u 7 časova iz Carigrada svojim avionom za Atinu, na prvu etapu svog leta preko Balkanskog poluostrva. Turska avijatičarka ostaće jednu noć u Atini, a zatim će krenuti za Solun (rodno mesto Kemalovo, prim aut.), gde će se zadržati dva sata i krenuti dalje za Sofiju, gde će takođe ostati dva sata. Istog dana uveče stiže u Beograd. Sutradan ujutru avijatičarka Sabiha Gohčen odleteće za Bukurešt, gde će ostati do nedelje ujutru, kada će krenuti za Carigrad i time završiti svoj kružni let".
SRDAČAN DOČEK
Ovako je beogradska štampa opisala šta se zapravo dešavalo od jutarnjih sati. Ipak Sabiha nije stigla u Beograd tokom noći, već u prepodnevnim satima sutradan i zadržala se ceo dan u jugoslovenskoj prestonici, a tu je prenoćila.
"G-đici Gokčen priređen je veoma topao, srdačan doček. Vazduhoplovno pristanište bilo je ispunjeno zvaničnim i nezvaničnim učesnicima u dočeku. Sa interesovanjem je očekivana poćerka velikog poglavara prijateljske turske države, kći naroda u kome je žena doskora bila zapostavljena, avijatičarka koja se, i pored svoje mladosti, već istakla vazduhoplovnim podvizima", navodili su tadašnji beogradski novinari dodajući da su prisutni bili i turski, i rumunski, i grčki ambasadori sa osobljem svojih poslanstava, kao i brojni jugoslovenski oficiri pošto je Sabiha imala vojni čin.
Iz tih izveštaja saznajemo, a lepo je i ovde ponoviti da se neka imena srpske, odnosno jugoslovenske avijacije ne zaborave, da su pokraj aerodromske piste, između ostalih, bili i prvi pomoćnik komandanta vojnog vazduhoplovstva general Milojko Janković, vazduhoplovni pukovnik Srbobran Stanojević, šef civilnog odeljenja Komande vazduhoplovstva vazduhoplovni pukovnik Đorđe Jovanović, komandant vazduhoplovne baze vazduhoplovni pukovnik Svetozar Dimitrijević.
U prvim redovima stajali su i komandant šestog vazduhoplovnog puka potpukovnik Dragutin Rupčić (puka koji je tri godine kasnije junački branio Beograd od nemačkih napada, a u nekim spisima se može pronaći da se sam Rupčić nije poneo nimalo junački, da se skrivao... Netom kasnije je prebegao kod Pavelića u NDH), vazduhoplovni potpukovnik Miodrag Tomić, kao i predstavnici civilnog vozduhoplovstva iz središne uprave Kraljevskog aero-kluba koje je predvodio čuveni Tadija Sondermajer.
FEMINIZAM
A kao što napisasmo na početku - Sabihino ime se povezivalo ne samo sa letenjem, već i...
"Zapaženo je veliko učešće žena pri dočeku - ne samo žena zvaničnih predstavnika već i onih koje su došle da vide ženu-pilota čija sposobnost i hrabrost govori u prilog feminističke teze o ravnopravnosti polova", ostalo je zabeleženo u novinama sredinom te '38.
Oko 10 časova u susret avijatičarki iz Turske koja je letela iz Sofije podigla se u vazduh patrola od tri jugoslovenska vojna aviona. Već 35 minuta kasnije Sabiha Gokčen se prizemljila uz zvuke marša koji je zdušno svirao vojni orkestar.
"Avion g-đice Gokčen izazvao je iznenađenje. Umesto očekivanog sportskog aviona bio je to veliki vojni avion interesantne američke konstrukcije (Vultee) s kabinom sa nekoliko sedišta, a unutra sama g-đica Gokčen za volanom na pilotskom sedištu. Nesrazmera između velikog aviona i male devojačke figure izgledala je skoro drastična", naveli su beogradski novinari nemogavši da se načude kako tako „veliki avion a mala devojka".
Na krilo aviona popeo se hitro vazduhoplovni kapetan Kosta Vasić, koji je bio dodeljen turskoj koleginici da joj se uvek nađe pri ruci tokom njenog boravka u Beogradu.
Obasuta buketima cveća Sabiha se osećala veoma počastvovana dočekom, njeno držanje je, kako su zapazili predstavnici štampe, bilo veoma skromno i sa njom je „prva u razgovor na engleskom jeziku stupila naša avijatičarka gđa Darinka Tomić, supruga vazduhoplovnog potpukovnika Tomića, na terasi vazduhoplovnog pristaništa".
Inače, Darinka ili Danica kako se negde pominje, bila je udata za Miodraga Tomića, dugogodišnjeg komandanta šestog vazduhoplovnog puka, potonjeg kraljevog ađutanta, i jednog od šestorice prvih srpskih školovanih pilota, te ratnika sa najvećim brojem pobeda naših letača u Prvom svetskom ratu.
Nešto docnije u turskom poslanstvu Sabiha je porazgovarala i sa novinarima. Jedan se posebno interesovao da li je zaista učestvovala u vojnom pohodu i gašenju pobune Kurda 1937. u regiji Dersim.
"G-đica Gokčen klimnula je potvrdno glavom, a jedan turski novinar je to potvrdio i dodao da je pokazala izvanrednu hrabrost. G-đica Gokčen je štedljiva u rečima. Mlada i skromna devojka očigledno nije mnogo raspoložena da priča o svojim podvizima, i da nalaže svoje poglede", zaključak je u jednom od tekstova.
A naš zaključaj je da tadašnji novinari ili nisu hteli iz nekog nama nepoznatog razloga da je pitaju o poreklu ili nisu znali da ona potiče sa prostora tadašnje Jugoslavije! A još pride može se pročitati da je te 1938. u Beogradu govorila i na srpskom, što za njih očigledno nije bio nikakav signal...
A da je jesu priupitali - sada bi sve bilo daleko jasnije. Vremenom se tako pojavilo više verzija...
Po jednoj se pominje da su joj koreni iz Sarajeva i da je to sama izjavila novinaru Sermetu Samiju u svom petosobnom stanu u bulevaru Kemala Ataturka u Ankari, što je iste 1971. godine prenelo sarajevsko Oslobođenje.
"Kada je Kemal Ataturk 1925. godine došao u Bursu, tada dvanaestogodišnja devojčica izbegla je obezbeđenje i stala pred „Oca nacije". Upitala ga je da li bi mogla da studira i živi u državnom internatu. Taj hrabri iskorak doveo je do toga da je predsednik uzme pod svoju zaštitu kao njegovo osmo usvojeno dete"
Tada je Sami napisao da su se njeni roditelji s petoro dece doselili u Tursku, odnosno da je otac Mustafa službeno premešten u Bursu, gde je ubrzo i umro, a da joj je najstariji brat poginuo u Prvom svetskom ratu. U Oslobođenju je zabeleženo da joj je u vreme razgovora sa Samijem bila u životu samo još sestra Saima.
VIŠE VERZIJA POREKLA
Po drugoj verziji joj je otac bio nekakav beg, po trećoj su njeni bilo siromašni, po četvrtoj je od Ćorovića iz sela Lozna kod Bijelog Polja te su joj otac Izet i majka Hajrija izbegli u Tursku u vreme balkanskih ratova, gde se Sabiha rodila 1913. Rano je ostala bez roditelja, odrastala je u Bursi u nemaštini...
Ali sve verzije, kakve god da su, vode do 1925. godine kada je Ataturk došao u posetu gradu Bursi. Uspešno je tada dvanaestogodišnja devojčica izbegla obezbeđenje i stala pred „Oca nacije". Upitala ga je da li bi mogla da studira i živi u državnom internatu. Taj hrabri iskorak doveo je do toga da je predsednik uzme pod svoju zaštitu kao njegovo osmo usvojeno dete.
Stupanjem na snagu Zakona o prezimenu 1934. godine Kemal Ataturk je Sabihi dodelio prezime Gokčen, što bi moglo da se prevede „veže se za nebo" što je bilo pak veoma simbolično pošto je samo koji mesec kasnije počela da leti.
I sve dalje je istorija... Barem bi se tako moglo reći.
Da su onomad beogradski novinari pitali je za poreklo i sve potanko zapisali - ne bi godinama kasnije morale da se uzimaju rečenice iz nekakvih stranih spisa i ne bi se desilo da koju godinu nakon Sabihine smrti 2001. godine (preminula je dva meseca pošto je jedan od istanbulskih aerodroma poneo njeno ime), jermenski list Agos objavi priču, koju je preneo ugledni Hurijet, da je Gokčen ustvari jermenskog porekla!
Jermenka Hripsime Gazalyan je ispričala novinarima ovu verziju:
"Mi smo iz Antepa. Majka porodice je Mariam Sebilciyan. Otac je Nerses Sebilciyan. Nerses je umro tokom incidenata 1915. Maryam i Nerses imali su sedmoro dece, dve devojčice. Jedna od devojaka bila je Diruhi, moja majka. Druga je bila Hatun. Hatun je Sabiha Gokčen. Ona mi je tetka".
Hurijet je objavio i da je tezu o jermenskom poreklu prvi upotrebio Simon Simonyan u knjizi „Ler Yev Cagadagir" objavljenoj u Bejrutu 1972. godine.
Prema iskazu jednog od Sabihinih prijatelja, tursko-jermenskog istoričara Parsa Tugarčija, on je znao za njen jermenski identitet ali da nikada nije razmišljao da ga javno obelodani zbog mogućih reakcija i obećanja koje je dao Gokčen da neće o tome govoriti.
On je u Hurijetu pred smrt negirao tvrdnje Hripsime Gazalyan i istakao da je porodica Sabihe Golčen bila iz Burse, gde je ona rođena 1913. Njena je porodica, kako je on tvrdio, mislila da neće moći da preživi dugu deportaciju 1915. godine te su Sabihu morali da ostave u sirotištu.
Navodno su odjednom, iz političkih pobuda, počele da se plasiraju sve te priče o jermenskom poreklu žene koja je preminula 22. marta na svoj 88. rođendan, koja je sahranjena kao heroj nacije, čije je ime u svetu ostalo zapisano kao ime prve žene borbenog pilota u istoriji, čije se ime našlo 1996. u izboru Vazdušnih snaga SAD među 20 najvećih pilotskih imena ikada...
NEZNANI JUNAK
Eto... A te 1938. godine, s početka naše priče, u Beogradu je Komanda vazduhoplovstva Vojske Kraljevine Jugoslavije priredila je ručak u čast Sabihe Gokčen u hotelu na Avali. Obišla je potom spomenik Neznanom junaku, upoznala se sa istorijatom prestonice i okoline, a već u 18 časova bila je na prijemu koji je organizovao Kraljevski aero-klub.
Sutradan je poćerka Mustafe Kemala Ataturka odletela. Više nije zabeleženo da je ikada kročila na zemlju svojih predaka (držaćemo se verzije njenog porekla po kojoj vuče korene sa našeg podneblja).
Samo pet meseci posle njenog boravka u Beogradu „Otac svih Turaka" je preminuo, a tri godine kasnije mnogi od pilota koji su je dočekali poginuli su braneći nebo iznad Beograda, koje je onog dana kada je ona njime letela bilo bez oblaka, vedro i mirno...
Kurir.rs/Kaldrma.rs
NE PROPUSTITE
