Lako obučene televizijske spikerke za ono što se desilo Srbiji pre pet-šest dana kažu da nas je „zahvatio ledeni talas“. A prava reč je „alaudža“.
- Veje, sneg sastavio nebo i zemlju, vetar toliko jako duva da ponegde ne možeš da stojiš, ne možeš vazduh da udahneš, termometar pokazuje minis pet, ali vetar probija zaštitna odela, misliš da je minus petnaest... Alaudža! - opisuje Zoran Dišović.
Bilo je u Sjenici, Tutinu i Novom Pazaru ljudi što su, iako su videli šta se sprema, morali na put, ili su prosto verovali da će biti brži od alaudže, tek, zatekli su su smetovima. Dva, dva i po metra, niko ih nije merio, svakako preko krova automobila koji su brektali u mestu, dok su oči zarobljenih putnika s jezom pratile pokazivač goriva koji je klizio naniže...
Sektor za vanredne situacije
Kad je teško, pozovi 193!
Tri naša vatrogasno-spasilačka tima sada su u Turskoj, pomažu u vađenju preživelih iz ruševina. Pripadnici Sektora za vanredne situacije MUP Srbije obučeni su ze delovanje u svim katastrofama. Gase požare, evakuišu poplavljene, vade postradale iz smrskanih automobila... Njihov broj 193 uvek je dostupan.
Kad u zimskoj noći čuju zavijanje vučjeg čopora, opkoljeni šarplaninci cvile kao štenad, a čobani su ujutru sedi, ali nije to ništa, pričao mi je jedan lovac, naspram onoga kako vetar ume da zaurla. On je i jedno i drugo čuo, a dve godine pošto mi je to ispričao, jednog januarskog jutra našli su ga smrznutog kod Štavlja na Pešteri. Kažu da je smrt u snegu „lepa“, da se umirući smeši jer veruje da tone u san u toploj postelji. Ovom je lice bilo iskrivljeno od užasa... Nego da se vratim ovom nevremenu, sadašnjem.
Našli se ljudi zavejani na putu i telefonom - bog da poživi onoga ko je tu spravu izmislio! - pozvali pomoć. Za sat vremena do njih su se probili pripadnici Vatrogasno-spasilačkog bataljona iz Novog Pazara, čiji je komandant Zoran Dišović!
Nekad nije lako biti novinar. Samo od ovoga Holivud bi snimio „film po istinitom događaju“, koji bi milioni gledali bez daha, a ja kad spasioce pitam kako je bilo, da mi ispričaju neki detalj, oni skromno: „Pa eto...“; „Je l’ bilo hladno?“ „Nije mnogo!“; „Je l’ bilo teško?“ „Nije mnogo!“.
Tek posle, u nevezanom razgovoru, saznajemo da je duvalo toliko da čistač snega Preduzeća za puteve „Novi Pazar“ prođe, a sekundu kasnije kovitlac nanese sneg i sve je isto kao što je bilo. I usput samo, kako otvoriš usta a vazduha nema, i dišeš samo između dva naleta ledenog vetra. „A je l’ se sećaš koliko ti je leda bilo na obrvama?“, zadirkuje jedan drugog.
U utorak, kad je ekipa Kurira došla na Goliju, sneg je stao, a vetar se primirio. Alaudža se povukla, ostavivši za sobom po razbacanim zaseocima zavejane kuće.
- Mahom su tu staračka domaćinstva, daleko od puteva... Ima ih dosta, mladi su napustili selo, otišli u Kragujevac, Smederevo, a ovi ostali sami - priča Pero Luković, zamenik komandanta Vatrogasno-spasilačkog bataljona iz Kraljeva.
Ni njegovi ljudi ovih dana nisu sedeli u toplom. Samo u toku jedne noći sa osam kopaoničkih puteva uklonili su stoletna stabla koja je mećava prevalila na asfalt, učinivši ga neprohodnim.
Roditelji i potomci
Pozdravi mi staru majku
Pravila službe vatrogasaca-spasilaca nalažu da se odazovu na svaki poziv.
- Javlja se čovek iz Kraljeva da odemo u jedno zavejano golijsko selo da vidimo šta mu je s ocem, nisu se čuli dva dana. Natovarimo kvad na prikolicu terenca, spremimo se, kad on zove opet. Ne treba, kaže, javio mu se otac! Bio zaturio mobilni... - priča Zoran Dišović.
A u subotu ga je zvao jedan Pazarac iz Holandije: da odu da mu vide majku kako je, je l’ zavejana...
U utorak su se kraljevački i novopazarski spasioci, udruženi, probili do kuća na obodu golijskog sela Dramići. Sneg je oko njih bio netaknut, ni vuk, ni pas, ni lisica nisu iz svojih skloništa izlazili da ostave trag u njemu, prvi su bili vatrogasci-spasioci, i mi iz Kurira s njima.
Bog da poživi i onog ko je napravio kvadove, vozila nalik motociklu koja umesto točkova imaju gusenice, a neka ne zaboravi ni onog ko ih je spasiocima dao! Pre deset godina učestvovao sam u sličnoj akciji na Besnoj kobili, bio nam je potreban čitav sat da se probijemo kroz sneg do kuće udaljene kilometar i po. Prtili smo sneg naizmenično, razgrtali ga celim telom... Spasilački kvadovi lete!
Ako se nešto ipak bude snimao onaj holivudski hit „po istinitom događaju“, tumači glavnih rola su spremni: Kraljevčani Bojan Ristović i Ćetko Ćorović i Pazarci Vladimir Mančić i Marko Janković na kvadovima mogu da izvedu sve što treba: da se popnu uz sneg i projezde bleštavo belom livadom dižući oblak... i da unesu naramke drva u kućerak Momčila Ðorovića iz Dramića.
- U Pazar siđem dva-tri puta godišnje. Brat mi je umro 2014. i otad sam sam - nije mu do priče, valjda se odvikao. Odgovara šturo na pitanja, otkida reči kao komadiće bajatog hleba koji mu stoji na stolu.
- Nemam mačku, šta će mi? A psa, psa bi voleo da imam...
- Kako se živi ovde? - pitam, a on me gleda.
Onda zaokruži pogledom po sobi, čudno mu što ne vidim sam kako mu je, pa odluči da mi ne odgovori. Valjda je zaključio da ne vredi da mi objašnjava.
Nadežda Ðorđević, dvadesetak minuta vučjeg kasa na mesečini dalje, na drugom obronku planine, mnogo je govorljivija.
- Nadežda mi je ime, ali me svi zovu Drava. Napiši da se zovem Drava - diktira visoko podignute glave. Poluslepa je, prazne oči gledaju preko spasilaca dok unose kutije sa uljem, šećerom, pirinčem...
Spasilac Vlada Mančić doneo je i lekove što joj ih je poslala sestra iz Pazara.
Dugo se opraštajući, iskreno se zahvaljuje, po nekoliko puta, svakom spasiocu ponasob.
Već smo bili pošli kad se Ćetko vratio. Lopatom je poskidao velike ledenice, prava koplja, s Dravinog krova...
Po povratku u novopazarsku bazu, spasioci, kad su razvrstali opremu, pridružuju se kolegama koji ovog puta nisu išli na zadatak. Ima još šest sati do kraja smene, odradiće kao da prethodno nigde nisu išli.
Ko zna, možda opet naiđe alaudža...
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
