Olivera Budimir rođena je i živela je u Prištini, imala je divan brak, dobar posao i materijalnu sigurnost u multietničkom društvu. Planirala je i proširenje porodice.
Onda je došla ratna 1999. godina, bombardovanje, neizvesnost, neprestani strah za život. Nakon 3 meseca bombe su prestale da padaju, sirene su utihnule, ali se Kosmetom proširio opasniji demon, albanski ekstremizam. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske i policije, Srbi i nealbanci ostavljeni su na milost i nemilost svojim dojučerašnjim komšijama.
- Kada sam to čula nisam imala snaga ni da plačem. Ušla sam u sobu, sklopila ruke i molila Boga da mi sačuva pamet.
Budimir kaže da razliku od Albanaca Srbima nije omogućeno da identifikuju svoje ubijene prema njihovim stvarima:
- Albancima su na domaku Prištine pokazivali stvari ubijenih. Nama to nije bilo dozvoljeno. Zapretili smo da ćemo ići bez pratnje da ih tražomo, pa neka nas pobiju! Onda su oni pristali da nam izlože ne same stvari, već fotografije tih stvari koje će biti izložene u Gračanici. Išla sam na čelu kolone, a pratnja su nam bila tri vojnika. Prolazili smo kroz albanska sela i mala deca su nam preteći pokazivala oznake UČK.
Onda je došao bolan trenutak kada je Budimir na fotografiji prepoznala stvari svog supruga.
- Ja sam tada u Gračanici prepoznala stvari svog supruga. Bila sam jako umorna, išla sam kroz salu i gledala i tu je bilo hiljade i hiljade stvari, sve mi je već jednako postalo. Već sam mislila da ću odustati, a onda sam videla jednu malu fotografiju i na njoj teksas košulju, farmerice i donji veš. To su bile njegove stvari. Počela je brada da mi drhti. Bila sam u šoku, došle su ove ženice iz Unmika koje su bile tamo i utvrdili smo da to jeste on. Htela sam da verujem da to nije istina - ispričala je Budimir i dodala da je nakon izvesnog vremena došla i do samih stvari njenog supruga:
- Posle izvesnog vremena baš na svoj rođendan su mi izložil njegove stvari. Mislila sam da ću se ugušiti od bola. Otišla sam u kupatilo udarala rukama u zid i vrištala. Onda je krenula borba za dokazivanje da je to baš on, jer tu je bilo mnogo grešaka u identifikaciji. Tražila sam DNK analizu u Beogradu, ali to nikad nije proradilo.
Do tela supruga uspela je da dođe tak nakon tri i po godine.
- Tek posle tri i po godine je bilo moguće da ga preuzmem. Bilo je puno bIrokratskih prepreka. To je bila jedna velika borba. Ne znam da li sam uzela baš njega ili nekog drugog. Bilo je toliko podvala i svašta su mogli da mi stave u taj kovčeg. Mogla sam da ne potpišem ta dokumenta, ali onda bih izgubila i taj trag. On je hteo da ostane dole, a ja sam ga dovela.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
