INTERVJU SA SILVIJOM SLAMNIG! PROFESOR DEJAN ILIĆ: Studirao sa Merkel, sarađivao sa Džobsom, bio na večeri s Putinom, odbio Maska

Životni put profesora Dejana Ilića, naučnika, inovatora i privrednika iz Selevca pored Smederevske Palanke, materijal je za romane i filmove. Neposredno, otvoreno i iskreno, s čitaocima Kurira podelio je priču o svojim dečačkim danima u selu, ali je govorio i o najvećim profesionalnim uspesima i naučnim dostignućima, tokom kojih je sarađivao s najznačajnijim ljudima širom sveta.

- Čini mi se da postoje ljudi kod kojih se odmah prepozna talenat, a ima mladih kod kojih se talenat prepozna mnogo kasnije. Mislim da i ja, a i moja deca pripadamo toj grupi koja se "kasnije pali". Kad sam kretao u školu, roditelji su mi pričali kako su sva moja braća i sestre od rodbine pročitali razne knjige, a ja do svoje devete-deset godine godine nisam pročitao nijednu celu knjigu.

Ali roditelji, koji su bili prosvetni radnici, ipak su vas upisali u osnovnu školu ranije.

- Da. Ali prvih deset dana sam išao u školu tako što odem, bacim torbu iza škole i igram fudbal. Sve dok učiteljica nije pitala moje roditelje: "Gde vam je Dejan?". A oni kažu: "Kako gde je, zar ne ide u školu?". A učiteljica kaže: "Njega nema cele nedelje." Onda su došli ljuti kući, ali me je deda spasao da ne dobijem batine i rekao je: "Vidite li da dete nije još zrelo da bi pošlo ranije u školu!". Tako da sam ja tek kasnije krenuo u školu. Posle osnovne sam upisao gimnaziju, a nakon gimnazije nisam ni sanjao da ću upisati nekakav fakultet. U tome je odigrao veliku ulogu naš bivši reprezentativac, kasnije lekar, dr Marković, koji je tada bio kapiten jugoslovenske reprezentacije, Smederevac je, a igrao je odbojku. Uz njega sam krenuo ozbiljno da se bavim odbojkom, a kad sam završio gimnaziju, nisam ni znao čime ću da se bavim. Živeo sam jako lepo, imao sam ugovor s Partizanom, imao sam primanja ista kao majka i otac zajedno kao nastavnici... koristio sam garsonjericu u Beogradu. Mislio sam - ništa ti više od toga ne treba!

Kako ste se ipak opredelili za fakultet fizičke hemije?

- Majka me je nagovarala i bila je u pravu. To je poruka i za roditelje i za decu, da ipak budu uporni i da se obrazuju, ali i da roditelji insistiraju na tome jer fakultet i znanje znače mnogo. Iako uz sam talenat možete da uspete, znanje i obrazovanje daju značajnu bazu. Tako je mene nagovorila majka da krenem na fakultet, ali pošto nisam bio mnogo zainteresovan, tražio sam fakultet na kom se nije polagao prijemni ispit. Upisao sam fizičku hemiju u oktobru, a moj sledeći odlazak na fakultet bio je u januaru sledeće godine. Igrao sam odbojku i nisam mislio o učenju.

Da li je tačno da ste taj drugi put na fakultet otišli da biste overili semestar, i to samo zbog povlašćene autobuske markice?

- Tačno je! Bila mi je potrebna ta kartica za besplatan prevoz, ali mi je bio neophodan overen semestar u indeksu. Zbog toga sam taj drugi put otišao na fakultet. Bio sam sav zadovoljan kad sam dobio pečat i tako skakućem po stepenicama fakulteta i vidim tri prelepe devojke. I ja se toliko zagledam u njih, pa čak i počnem da slušam šta pričaju, a onda i prokomentarišem nešto, možda malo nepristojno, ali ja nisam ni shvatio da je to tako zvučalo. One na tu moju opasku kažu: "Koja seljačina", a ja se postidim i zbrišem napolje. To pričam ovako slikovito jer su to događaji koji vam odrede sudbinu!

Šta je bilo zatim?

- Te tri devojke su bile iz veoma, veoma uticajnih i intelektualnih porodica. Tijana Rajh, ćerka najpoznatijeg advokata u to vreme u Beogradu, druga je ćerka direktora "Vinče" i treća unuka Pavla Savića, predsednika SANU. Sve tri prelepe, a intelektualna elita. Sledeći put kad sam otišao na fakultet, ponovo sretnem njih tri. One mene, srećom, nisu prepoznale, ali ja njih jesam. Zbog njih, a naročito zbog Ivane, postao sam redovan na fakultetu. Počeo sam da učim i da svakodnevno odlazim u biblioteku. Tako sam ja završio fizičku hemiju za tri i po godine!

Kako ste završili u Nemačkoj?

- I tu me je sreća pratila, a sreća prati hrabre. Diplomirao sam i došao u subotu po podne u Institut "Vinča" da podignem neke papire i profesor fizike, s kojim sam jako lepo sarađivao, kaže: "Slobodan nam je polomio nogu, a treba u utorak da putuje u Nemačku, šta misliš da ti ideš za Nemačku umesto njega?". Ja kažem: "Ma gde ću ja da idem...". Ja sam tad znao za Minhen, Frankfurt, nisam imao pojma o Istočnoj Nemačkoj. Ali evo ga ponovo uticaj familije i ta podrška, kad meni deda kaže: "Sine, slobodno idi, uvek imaš gde da se vratiš". To je toliko relaksirajuće, mada majka nije želela da me pusti, jer sam joj nedostajao. Međutim, ja se ipak ohrabrim, spakujem kofere, uđem u voz i krenem. Preko Mađarske, ujutru u šest stiže voz u Drezden, ja se okrećem, pa sebe pitam, bože, da li je ovo Nemačka ili sam nešto pogrešio. Drezden se tada potpuno razlikovao od Zapadne Nemačke.

Kako su vam prolazili ti prvi dani u Nemačkoj?

- Tako da nisam raspakovao kofere! Išao sam na telefonsku govornicu svakodnevno. Ubacim novčić, zovem kući i kažem: "Ja sutra dolazim." Međutim, ipak sam ostao.

Kako ste upoznali Angelu Merkel? Da li vam je tokom zajedničkog studiranja nešto ukazivalo na to da će se ona s fizike prebaciti na politiku i postići veliki politički uspeh?

- Evo, baš sam pre nekoliko dana bio pozvan na veliku svečanost jer je Angela Merkel od predsednika Štajnmajera dobila najviše državno odlikovanje, Veliki krst za zasluge, ali nisam mogao da prisustvujem. Upoznali smo se tako što sam krenuo da radim na jednoj temi koja se odnosila na litijumske baterije. A pre nego što se brani disertacija, potrebno je da se položi ML, to je skraćenica za marksizam i lenjinizam. Tako sam bio na jednom velikom skupu, na kojem sam upoznao jednu Japanku. Ona i ja smo pričali o nečemu što nije bilo u duhu Marksa, Engelsa i Lenjina. Profesor nas pozove, počne da nas kritikuje i za kaznu me, zbog nepodobnosti mišljenja, prebaci za Lajpcig. U Lajpcigu sam u fizičko-hemijskoj laboratoriji upoznao dve devojke. Jedna je bila otvorena i veoma lepa, a druga je izgledala onako ozbiljno, disciplinovano. Ta druga je bila Angela Merkel. Vrlo brzo smo svi krenuli da se družimo.

Kakva je još bila Angela Merkel u to vreme?

- Angela Merkel je bila deset godina u fizičko-hemijskoj laboratoriji, pre svega je promovisala fiziku, radila je doktorat iz fizike. Angela i druga drugarica su mi pomagale. Pošto su Nemice, pomagale su mi oko jezika, jer moj nemački nije bio na takvom nivou, prekucavale su mi izveštaje na pisaćoj mašini. Uvek sam im donosio neki parfem, poklon... družili smo se sjajno! Saživeli smo se, a i dan-danas pričamo o tome i sećamo se dana iz laboratorije.

Da li ste u to vreme očekivali da ćete postići toliko veliki uspeh u nauci? Takođe, i da će Angela Merkel, vaša drugarica iz laboratorije, postati kancelarka Nemačke?

- Ona je bila veoma studiozna, njena najjača strana je priprema. To se i tada pokazivalo. Sećam se da sam kasnije, kad je ušla u politiku, odlazio kod nje s tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem i ministrom Vukom Jeremićem. Oni su došli iz Beograda i ona je na sastanku s njima, koji je bio, na primer, u sredu, sve znala šta se u Srbiji dešavalo u utorak uveče. I ona njih dvojicu pita u vezi s tim, a oni se gledaju, pa čak ni oni sami ne znaju. A ona je sve pročitala, informisala se, pripremila se. Angela Merkel je žena koja se za jedan sastanak od pet minuta sprema pet sati. Toliko je temeljna. Nema šta ona ne zna. Sve što oni znaju, ona i to zna, i sve ostalo. To je neverovatna enciklopedija i neverovatna nemačka disciplina.

Njen otac je bio sveštenik, kako je to uticalo na vrednosti koje je gajila?

- To ju je još više podstaklo da se opredeli za rad, za ispravan život i da tu viziju pretvara u stvarnost. I tada, u studentskim danima, videlo se da će ona biti nešto veliko. A za sebe sam očekivao da ću umeti da se snađem, da ću raditi dobro.

A da će vas nazivati "ocem litijumskih baterija"?

- Tada to nisam očekivao. Jedan simpozijum u Francuskoj mi je pokazao koliko me cene, i to mi je pomoglo da se ohrabrim... Video sam da istraživanjem litijuma imam nešto opipljivo u rukama, ali koliko je to, nisam mogao da procenim tada. Hteo sam da budem u belom mantilu, nisam odmah imao planove koji su se desili. Ali shvatio sam da to nije za mene... Brzo sam shvatio da treba da se bavim primenjenom naukom.

Kad ste kod te primenjene nauke, da se dotaknemo onoga što vam je Stiv Džobs tražio. Kako je izgledalo poznanstvo s njim?

- Postoji jedna lepa anegdota sa Stivom Džobsom. Ja sam u to vreme bio u "Varti" razvojni direktor za neki pogon. U to vreme nisam vodio celu "Vartu". I tada smo počeli da pravimo ono što sam ja radio na doktorskoj disertaciji. Moji direktori su mi rekli: "Probaj da uradiš to sa što manje štete." Nisu verovali u taj uspeh. Međutim, mi smo uspeli i zaradili smo mnogo više novca nego što su mogli i da zamisle. Tada su počeli laptopovi "tošiba", to su bili laptopovi teški po tri kilograma jer su baterije bile mnogo teške. I nije bilo adekvatno čuvanje podataka. Kad nestane baterija, sve se izgubi. Programi nisu mogli da sačuvaju, ako nestane baterija, sve se gubilo. Tako smo krenuli da pravimo bateriju koja će da premosti taj period, kako se podaci ne bi izgubili. To smo prodavali kompaniji "Epl". Tada je "Epl" bio u problemima, ali se napravio preokret i tada dolazi susret sa Stivom Džobsom. On je tražio pametnu bateriju za pametni laptop. To smo i radili. Svi smo bili zadovoljni. Zarađivali smo ogroman novac. Nas je to koštalo 10 centi, a prodavalo se za jedan dolar. Zarada je bila abnormalna, te godine smo prodali sto miliona tih baterija... Napravili smo dodatnu fabriku! Svi su bili oduševljeni.

A kako su izgledali sastanci sa Stivom Džobsom?

- Ooo, on je imao tako malo vremena! Evo, na primer, jednom nas je pozvao direktno u Kupertino, centar "Epla". Mi odlazimo. Ja sam s još dva inženjera, tamo je njegov razvojni direktor i tačno u 8.45 ulazi Stiv Džobs sa džoginga u kratkim pantalonama. Umiva se i seda. Mi smo bili sigurni da će uslediti milionska porudžbina, iščekujemo i verujemo da će sve biti uspešno jer prethodno radimo sto miliona baterija za njega. Sve ide kako treba. Ali on kaže: "Hoću jednu bateriju koja će da ima toliko i toliko kapaciteta, energije, da bude što tanja, ali da bude antimagnetična." Ja u to vreme haram svetom sa svojim znanjem o baterijama, ali ovo što mi traži "antimagnetična", to je nemoguće. On me pogleda i kaže: "Are you sure?" (Jesi li siguran?), ja kažem: "Yes, I am sure, it is impossible" (Da, siguran sam, to je nemoguće). On me pogleda i čak povišenim tonom pita šta je nemoguće... Ja kažem da je sve moguće, ali da je svaka baterija napravljena od metala, da ima magnetizam i da ne može da bude antimagnetična. I on odsečno kaže: "Okej, mi smo završili ovaj razgovor." Ja se šokiram. Onaj njegov direktor takođe završava, zna da kad Stiv Džobs nešto kaže jednom, nema ponavljanja i nema daljih pitanja. Oni ustaju, odlaze. Ali na rastanku kaže svom direktoru: "Majk, kaži gospodi da, ako nađu rešenje, neka me pozovu u bilo koje vreme." A ja ne mogu da verujem, šok me strefio... Krenemo na avion iz momenta. Meni je to bio udar na moj intelekt... Pitao sam se kako ne mogu da napravim rešenje...

Međutim, rešenja i taj poziv Džobsu ipak su usledili?

- Da, i to pod neverovatnim okolnostima. Bio sam u svojoj laboratoriji i pio sam kafu. U tom trenutku ulazi jedan radnik, tehničar, i kaže: "Profesore, dođite da vidite...". Ja pogledam, u jednom ćošku stoji jedna velika kesa kafa od kilograma u zrnu. Ona je sa spoljne strane aluminijum, a sa unutrašnje plastika. I meni padne na pamet kako može da se na taj način smanji magnetizam. Ja kažem tom tehničaru: "Brzo, probaj!". Mi uzmemo tu kesu, izmerimo antimagnetizam i dobijemo rešenje! Dodamo bakar, prelijemo zlatom, napravimo slojeve, sve izlijemo, napravimo prototip koji je imao mali magnetizam. Oduševimo se! Ja pozovem Džobsovog direktora, a on mi kaže: "Daću ti Stiva odmah." Ja mu kažem da smo našli rešenje, on kaže: "Dobro, naći ćemo se u Parizu da prezentujete." Sve smo se dogovorili i krenuli da pravimo baterije. On je genije, on je bio genije i ostao genije. Veći od Ilona Maska, kog sam takođe upoznao. Tako smo pravili mesecima te mikrobaterije, smart baterije, a tek kasnije smo saznali da su one za "ajfon".

A kako vam je Ilon Mask nudio posao?

- On je tražio da mu budem direktor firme za baterije u dizajnu automobila. Pre toga je radio na prodavanju karata za privatno letenje u kosmos. On me je pitao da mu budem inženjer, ali sam tada postao glavni čovek "Varte", i to sam ladno odbio jer je on samo dizajnirao, a to me nije zanimalo.

Imali ste priliku da se vidite i s Vladimirom Putinom?

- Da. Dva puta. Bio sam u Rusiji jer se otvarao se filmski Volt Raš studio, tu je bio i predsednik Putin. Ali to nije bio prvi put da sam sreo Putina, sreo sam ga kad je Gerhard Šreder bio kancelar Nemačke. Tada je bilo 1.100 industrijalaca iz Nemačke i iz Rusije. Bili smo u Štutgartu, bilo je 18 radnih grupa Rusa i Nemaca i tada je bilo pitanje nuklearne energije. Ja sam, inače, u to vreme bio senator za energetiku... Sve radne grupe su posetili Putin i Šreder i mi smo predstavljali šta je radna grupa uradila. Kad su došli do nas, ja sam na ruskom predstavio. Moj ruski nije bio dobar, ali bilo je dovoljno. Ja počnem da pričam šta je uradila moja grupa, ali na kraju kažem: "Ja sam lično za nuklearnu energiju i dobijanje energije iz nuklearnih elektrana, iako je moja grupa protiv". To su čuli i otišli su dalje. Posle dva sata sam dobio poziv na večeru u jednoj vinariji. Kad sam stigao, tamo su sedeli Putin i Šreder. Bio sam i počastvovan, ali i nekako uplašen. I oni su podržavali nuklearnu energetiku. A ja i danas mislim da je to najčistiji vid energije.

Kad već otvarate tu temu, otvara se i pitanje iskopavanja litijuma. Da li je to postalo više političko pitanje i šta biste, kao vrhunski stručnjak baš za tu oblast, rekli ljudima u Srbiji?

- Ja tu razdvajam dve stvari. Politiku na jednoj i stvarnost i biznis na drugoj strani. Za sve mora da bude jasno da blago koje jedna zemlja ima pripada narodu koji živi na toj zemlji. Mi to blago imamo. Ne mogu da ocenim kvalitet tog litijuma, niti da se opredeljujem da li će firma A, firma B ili firma C da ga radi, ali sama činjenica da imamo litijum, koji može da se koristi ne samo za baterije već i za medicinu, avio-industriju, hemijsku industriju, sve to nam daje za pravo da očekujemo da ljudi koji žive na toj teritoriji moraju da imaju korist od toga. Zato je potrebno objasniti da je dobrobit za celu zemlju i za ljude.

A životna sredina?

- Treba objasniti ljudima da će se napraviti uslovi da se životna sredina zaštiti. Treba objasniti da se ne radi o litijumu, nego o ostacima sumporne kiseline, koja bi se koristila pri eksploataciji litijuma i da ona treba da se na hemijski način preradi da ne utiče na životnu sredinu. Onda je sasvim jasno da može i da dođe do eksploatacije. Zato ne treba da jedna manjina ugrožava većinu. Imam moralnu odgovornost prema sebi i prema svom narodu da u tome pomognem. Do sada sam u životu postavio 12 fabrika za Nemce, postaviću - i to mi je najveći cilj do kraja svog radnog veka - i 13. fabriku, i to u Srbiji! Da li će ona biti finansirana od domaćeg ili stranog novca, od banačkog kapitala ili fonda, to uopšte nije bitno. Bitno je da se pokrene. A svi oni koji se plaše od toga pričaju iz straha jer su im neki dali pogrešne informacije. Da eksploatacija litijuma može da se napravi a da ne ugrožava životnu sredinu, pokazuje barem još četiri ili pet fabrika u svetu. Samo je pitanje savremene tehnologije da se ostaci sumporne kiseline adekvatno prerade, to nije uopšte izazovan zadatak.

Silvija Slamnig