LJUBAV OLIV IZ AUSTRALIJE I SRPSKOG OFICIRA MILANA NA SOLUNSKOM FRONTU: Bojan Pajić nam otkriva NEPOZNATU STRANU VELIKOG RATA!

"Ako ti se ne vratim, već prva napustim ovaj svet, sama, ne tražim od tebe da mi budeš veran, niti da okreneš glavu kad vidiš neku drugu... ", početni su stihovi pesme Oliv King iz Sidneja posvećene oficiru srpske vojske Milanu Jovičiću, svojoj ljubavi sa Solunskog fronta.

Ovo dvoje ljudi simbol su prijateljstva i zajedničke teške borbe oko 1.500 Australijanaca i Novozelanđana i Srba tokom Prvog svetskog rata, koju je od zaborava otrgao Bojan Pajić, australijski istoričar i pisac srpskog porekla. On je upravo i na srpskom jeziku, uz pomoć Ambasade Australije u Beogradu, objavio svoju knjigu "Australijanci sa Srbima u Prvom svetskom ratu", treću po redu napisanu iz ove tematike.

Oliv King je bila pri Bolnici škotskih žena, koje su pomagale srpskoj vojsci, a potom je i sama stupila u našu vojsku kao vozač saniteta sa činom narednika. Srbiju je toliko zadužila da je dobila i odlikovanja, ako i oko još 150 njenih sunarodnika.

I ne samo to! Srce joj je ukrao njen Jovi - Milan Jovičić, srpski oficir za vezu sa štabom britanske armije u Solunu. Romansa je trajala dok ga služba nije odvela u London, a Oliv je u Srbiji bila sve do 1920, do kada je u 17 pokretnih kantina hranila gladne i napaćene. Dve godine nakon povratka kući, dobila je poziv koji se ne odbija - da bude gost na svadbi kralja Aleksandra! Tu sreće svog Jovija, kome piše i pesmu s početka. Nikad ga više videla nije. Ali godinama su se dopisivali. Oliv je ceo život držala fotografiju svog voljenog kraj uzglavlja, sa svojeručnom posvetom: "Mojoj malenoj dragoj sa iskrenom ljubavlju, Milan (Jovi), 21. april 1921."

Knjiga bogata fotografijama, kao najvernijim svedocima tragedije i epopeje jednog naroda i vremena, otkriva nam sudbine Australijanaca i Novozelanđana, među kojima je bilo i brojnih dama koje su kao doktorke i sestre pomagale Srbima.

UVEK JE BILO LJUDI KOJI SU PODRŽAVALI SRBE U TEŠKIM VREMENIMA, CENILI IH I POMAGALI

Istoričar dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije kazao je da "za Srbe u Srbiji, pritisnute današnjim iskušenjima, koja sigurno opterećuju njihovu percepciju savremenog Zapada, valja i na ovaj način pokazati da je uvek bilo ljudi koji su podržavali Srbe u teškim vremenima, cenili ih i pomagali".

- Bogato ilustrovana, knjiga je lako prihvatljiv i sugestivan sadržaj, posebno za mlađe generacije čitalaca, pa i one koji će tek doći. Ona je i civilizacijski pogled na plemenite ljude iz Australije koji su se u vreme iskušenja odazvali pozivu Crvenog krsta, Srpskog potpornog fonda ili Bolnice škotskih žena i došli u mali Srbiju koja brani svoju slobodu i koja je postala važan deo ukupnih ratnih napora sila Antante - kaza je Bjelajac.

- Jedan vojnik imao je čak 35 rana od šrapnela... Gangrene su bile veoma česte, a stalne amputacije su pretvorile hirurški šator u pravo mučilište. Najveću muku predstavljale su rane na grudima - tu skoro da se nije moglo ništa učiniti da se pacijentu pomogne - zapisala je Agnes Benet, Australijanka koja je bila upravnica bolnice u Ostrovu i te 1916, kada su stotine i stotine srpskih vojnika stizale iz klanice Kajmakčalana, a preneo Pajić uz fotografiju Benetove sa tada regentom Aleksandrom i generalom Milošem Vasićem, koji su obilazili bolnicu.

Dr Lora Houp, prva žena u Australiji koja je stekla diplomu medicinskg fakulteta još 1891, sa suprugom dr Čarlsom Houpom prijavila se kao dobrovoljac 1915, kada i stižu u Srbiju. Te jeseni, dok su se srpska vojska i država povlačile pred združenim napadom Austrougarske, Nemačke i Bugarske, posle čega su prošle i Albansku golgotu, u Vrnjačkoj Banji je lečila Srbe i vodila dnevnik.

"17. novembar. Gusta mećava. Svi srpski pacijenti koji treba da budu otpušteni iz bolnice rano su se obukli, da bi onda neko vreme stajali postrojeni napolju, na vejavici, i konačno odmarširali dalje. Mnogi među njima nisu imali vojničke čizme (i)... neki su ostali u bolničkim papučama!", napisala je dr Houp, koju su sa suprugom zarobili upravo u Vrnjačkoj Banji, a izbavljeni su iz zarobljeništva 1916.

U Istorijskom muzeju Srbije tražila se stolica više na promociji knjige Bojana Pajića, koji je iz Australije došao sa Ričardom Kukom i Keti Henkok, čije su bake delile tešku sudbinu Srba i mnoge živote spasle.

Pajić je istakao da su Australijanci došli preko volonterskih organizacija, britanskih vojnih bolnicama, da su bili i mešu onima koji su našoj vojsci pomagali u snabdevanju...

- Ali mnogo više Australijanaca bilo je u britanskim snagama, pa i onima koje su u jesen 1915 pokušavale bezuspešno da pomognu Srbima nakon neprijateljske invazije na Srbiju - kazao je Pajić i dodao da ih je bilo u u mornarici.

BORILI SMO SE NA ISTOJ STRANI U OBA SVETSKA RATA, A TO, NAŽALOST, PONEKAD ZABORAVLJAMO

Govor ambasadora Australije Daniela Emerija pročitao je zamenik ambasadora Filip Anderson.

- Autor knjige je, kao što možete da pretpostavite, Australijanac srpskog porekla. On je imao zapaženu karijeru u australijskoj administraciji na nizu visokih pozicija, uključujući i mesto Komesara za trgovinu u diplomatskim misijama. Radio je i na visokim pozicijama u privatnom sektoru. Veoma dobro poznaje istorijske veze između Australije i Srbije. Bojan je bio i oficir u rezervnom sastavu australijske vojske što mu je omogućilo da dobro razume vojna pitanja i vojnu istoriju - napisao je ambasador Emperi.

Australija i Srbija su geografski veoma udaljene, istakao je, ali imaju veoma prijateljske odnose.:

- Borili smo se na istoj strani u oba svetska rata, a tu činjenicu, nažalost, ponekad zaboravljamo. Po mom sudu, od neprocenjive važnosti je da učinimo sve što možemo da bismo promovisali znanje i razumevanje prošlosti, uključujući i ovog veoma važnog perioda u istoriji koji je preoblikovao svet i ostavio trajne posledice po ovaj region. Samo sa takvim saznanjem ćemo uspeti da izbegnemo ponavljanja grešaka iz prošlosti. U ovom regionu, ali i u Australiji, prvi svetski rat je često u javnom mnjenju zapostavljen zbog nedavnih konflikata. Ali, veoma je važno da se svi setimo ko su nam bili saveznici i prijatelji u prošlosti, da se prisetimo žrtava koje smo svi imali u ime zajedničkog cilja - nacionalne slobode.

Dolazili su i Srbi i Južni Sloveni koji su živeli u Australiji, čiji broj nije bio veliki, ali su bili značajni. A važni su, naveo je Pajić, bili i članci novinara objavljeni u Australiji u kojima su apelovali za pomoć Srbiji.

Nije zaboravio Pajić i da priča o književnici Majls Frenklin, čiju je sliku sa srpskim bolničarima objavio u knjizi, a koja je napisala memoare naslovljene baš na srpskom "Ne mari ništa"! Iznedrila je i dramu "Daleko na Kajmakčaln".

- Oliv i Milan su simbol Australije i Srbije u Prvom svetskom ratu - završio je Pajić i dodao da je istorija odnosa ove dve zemlje nedovoljno istražena.

Sestra bliznankinja bake Keti Henkok bila je dr Meri de Garis, koju je Srbija odlikovala.

- Najpre je aplicirala u australijsku vojsku, ali je odbijena jer u to vreme nisu primali žene. Smatrajući da to nije fer, odlazi u Veliku Britaniju, gde se pridružuje Škotskoj ženskoj bolnici 1916, kao hirurg u tzv. Američkoj jedinici. Sa 36 godina dolazi u Ostrovo, gde boravi od februara 1917. do oktobra 1918. Lečila je srpske i vojnike, pa čak i ako se našao i ranjen neki neprijateljski - ispričala je Henkokova Beograđanima.

PESMA OLIV KING POSVEĆENA MILANU JOVIČIĆU

Ako ti se ne vratim, Već prva napustim ovaj svet, sama, Ne tražim od tebe da mi budeš veran, Niti da okreneš glavu kad vidiš neku drugu.

Ne, reći ću ti: "Zaboravi me, dragi, Nemoj nositi crninu za mnom". Možda će nam se putevi opet ukrstiti Kada i ti pređeš u drugi svet.

Uživaj u slatkim trenucima mladosti, Kratkovečnima, kao i sve što je lepo. Moraš spoznati tužnu istinu: Nema te suze koja može oživeti prošlost.

Ipak, neka tvoji povici ne budu odveć glasni. Da uplaše moju jadnu dušu koja luta, pa da u strahu da ti ne naudi, Ne potraži svoju dušu, u kojoj se nekada ogledala.

A ti se katkad, u trenutku čežnje, Priseti kako su nam se ruke nekad davno srele, Prepusti se silini tog sećanja, I zaboravi da sam se molila da me zaboraviš.

Meri je pisala kući o svemu - da je bolnica u prelepoj dolini, pored jezera Ostrova, o raznom cveću, ali i operacijama koje su išle do amputacija. Slala je i fotografije, a i igrala je srpsko kolo!

Etel Gilingam bila je medicinska sestra iz autralijske države Viržinije, otišla je u britanski Crveni krst. Te 1914, kad je izbio rat, bila je idealna za Kraljevski vojni sestrinski korpus - solidno obrazovana i neudata, pa i iskusna sa 29 godina. Ona će, inače, u Kairu 1917. upoznati australijskog kapetana i za manje od sledeća 24 sata se i veriti s njim. Sada je njen unuk Ričark Kuk, kome je ovo drugi put u Srbiji, ispričao da je Vrnjačku Banju došla u maju 1915.

- Tu se bavila vojnicima, meštanima i seljacima obolelim od tifusa i drugih zaraza... Austrijski vojnici su 10. novembra 1915. ušli u Vrnjačku Banju, a Etel piše: "Siroti srpski vojnici! Ako su uspeli da izbegnu pretres Austrijanaca koji su kasnije sproveli okolnim brda, mora da su umrli u ranama, sve su manje-više bile pod sepsom. Zaista sam mnogo radila tokom tih prvih nedelja invazije, a oči su mi retko kad bile suve." - kazao je Kuk i dodao da Etel nije mogla lako da svari jedinu hranu koju imali, hleb ili pasulj, pa je izgubila polovinu težine.

- Nadam se da će pričanjem ovih priča, veze između naših naroda biti samo čvršće - istakao je Kuk na kraju.

Svi oni su sutradan po promociji krenuli dalje i južnije od Beograda, stopama svojih predaka - Vrnjačka Banja, Vranje, pa sve do Dobrog polja i same granice Severne Makedonije i Grčke.

Kurir.rs/J.S.Spasić