Masakr koji se dogodio u OŠ "Vladislav Ribnikar" ostaje trajno sećanje i izvor bola za celo društvo.
Majka ubijene devojčice Sofije (13), Milanka Negić, podelila je svoje srceparajuće reči u ispovesti za Kurir, izražavajući neizrecivu tugu i pitanje: "Zašto sam ikada vikala na tebe... Da sam znala da ćeš živeti samo 13 godina, još više ljubavi bih ti dala."
Ove reči snažno odzvanjaju u svakom ljudskom biću, podsećajući nas na bol i prazninu koje tragedija donosi. Postavlja se pitanje: Šta dalje nakon zločina u OŠ "Vladislav Ribnikar"?
Milanka Negić poziva na stvaranje memorijalnog centra na mestu škole Ribnikar umesto povratka dece u istu zgradu radi nastave. Njena poruka promoviše razvijanje empatije, bliskosti i drugarstva, te učenje međusobnog poštovanja umesto fokusiranja samo na ocene.
Međutim, postavlja se pitanje kako postići sve to i koliko vremena je potrebno da se ispravi urušeni sistem vrednosti. Da li proces suočavanja, koji stručnjaci preporučuju, zapravo potiskuje zdrave i prirodne emocije, što dovodi do bega od mesta tragedije?
Biljana Ćulafić, psiholog, i Mina Zirojević, članica Saveta roditelja OŠ "Vladislav Ribnikar", gostovale su u emisiji Usijanje.
Ćulafić je iznela svoje mišljenje da je povratak dece u školu Ribnikar bio prebrz. Prema njenim rečima, deca još uvek nisu uspela da procesuiraju traumu i nalaze se u stanju šoka.
- Po meni je ovo bio prebrz povratak. Čini mi se da deca nisu to nikako obradila. Još uvek su bili u stanju šoka. Nekako se moglo to odgoditi za septembar kada bi se adaptirale prostorije. Mogli su da idu na druga mesta gde bi dobijali psihološku pomoć. Meni se čini da je to prerano. Trebalo je ipak malo sačekati sa tim povratkom. A posebno loš potez je bio što su se vratili baš u sredu, nedelju dana nakon masakra - rekla je Ćulafić.
Ćulafić je objasnila da proces tugovanja ima svoje faze, od šoka do očaja, i da je prirodno da traje najmanje godinu dana.
- Što se tiče gubitka on ima svoje faze. Mi smo u početku kada se tako nešto desi šokirani ili smo čak zaleđeni. To je prvo stanje šoka. Sledeće stanje je kada tugujemo i imamo osećaj kao da je neko u blizini nas. Nakon toga sledi faza očaja, kada prihvatamo da više te dece nema. Te faze individualno dolaze, ali ne kaže se za džabe da nekog treba oplakivati godinu dana. To je proces koji će da traje najmanje godinu dana i onda dolazi do prihvatanja onoga što jeste i da te dece više nema i da život treba organizovati malo drugačije. Pedagoška i psihološka pomoć je potrebna deci, ali da li je stvarno ona morala biti data baš u toj školi? Ja se prosto ne slažem sa tim, ali to je samo moje mišljenje i ja sam samo jedan psihoterapeut i pedagog. Razlikujemo se - istakla je Ćulafić.
Voditeljka Silvija Slamnig upitala je kako se postavljaju 156 psihologa i psihijatara koji su angažovani da rade sa ljudima i decom u školi "Vladislav Ribnikar".
Zirojević je odgovorila da su stručnjaci dolazili od prvog dana i da su bili dostupni u svakom trenutku, čak i van radnog vremena. Ipak, naglasila je da nedostaje kontinuitet u vezi s tim kako se deca vežu za određenog terapeuta, jer dolazi do rotacije stručnjaka.
- Počeli su od prvog dana da dolaze. Dobra strana je što su uvek tu. U prvom vreme je bila veća potreba za nastavnicima koja su bili potrebni jer su deca bila u šoku. Nisu se ograničavali samo na radno vreme, već su ih zvali i u sred noći. Ono što je mana, što deca ne mogu da se vežu sa nekog psihoterapeuta koji im se dopadne. Već oni dolaze kad mogu. Danas je Milica, sutra je Zorica i mislim da je to štetno jer se taman otvore jednom i onda dođe neko drugi. Sada smo pokušavali da nađemo sistem ko kome odgovara pa da tim putem idemo. Sve je išlo preko nekih bolnica i kasnije društva psihologa - rekla je Zirojević.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
