BUDITE HRABRI, PONOSNA SAM NA VAS! Ovo sad vam je najteži domaći koji dajem! Zbog pisma profesorka maturantima SVI JOJ KLIČU

Nakon tri nedelje tuge, nezadovoljstva i bolnih vesti koje su zadesile našu zemlju, na adresu Kurira stigla je jedna lepa priča.

Njeno dirljivo pismo, koje nam je poslato, prenosimo vam u celosti:

- I dalje se sećam prvog susreta sa vama, tokom vašeg časa matematike. Prvi susret sa odeljenjem kome ću za neki dan predavati a koje mi deluje nekako previše odraslo za tu treću godinu. Zatim prvi časovi sa vama, gde stičem utisak da učenik iz poslednje klupe uporno traži način da iskaže sopstveno nezadovoljstvo profesorkom organizacije.

- Postavljalo se veoma važno pitanje, kako spustiti gard koji stoji između nas bez ikakvog razloga. U svemu tome bila sam sigurna samo u dve stvari, učenik iz poslednje klupe će biti najbolji iz mog predmeta, pa makar odgovarao po 45 minuta svakog časa i sedeo u prvoj klupi ispred mene, a odeljenje će biti ono koje će mi na poseban način prirasti srcu. I bila sam u pravu. Znam da je moj predmet u trećoj godini bno jedan od najzahtevnijih, mada priznaćete, ni približno težak kao što ste čuli da će biti.

- Čudna je bila ta treća godina, previše situacija u kojima časovi organizacije funkcinišu perfektno pa naglo dođe do promene. Godina u kojoj su svi savladali organizaciju sa prelaznim ocenama uz dogovor da se najbitnije stvari moraju znati i u septembru. I onda četvrta godina, na samom početku ste ispoštovali sa kraja treće godine i time dali naznaku svega onoga što sledi. Žalim samo zbog jedne situacije, što prilikom raspodele predmeta nisam odabrala bar duplo više časova kod vas.

- Zavolela sam vaše odeljenje i žao mi je što nisam imala priliku da mnogo više vremena provedem sa vama. Nisam vam bila razredna ali često sam imala osećaj kao da jesam, što zbog toga što ste imali poverenja u mene da mi se obratite i potražite savet kada vam zatreba ali i zbog toga što sam imala utisak da ste stvarno moji. Sigurno je da sam se više puta borila za 4-2 nego za bilo koje drugo odeljenje ove godine.

- I ni sekunde se nisam pokajala zbog toga, da treba sve bih ponovo. Vukašine i Filipe, hvala na tome što ste me nesvesno podsticali da iz dana u dan budem boli profesor, što ste bili dolaz da sam dobro radila svoj posao. Veljoviću, Vučkoviću, Đorđeviću, Saro, Valentina, Kristina ne dozvolite da strah bude prepreka na putevima vaših uspeha. Marta, Miloše, Marko, Darko, trud koji uložite u nešto će vam se uvek vratiti, nema odustajanja. Aleksa i Milane, hvala za svaki ispoštovan dogovor, vi ste i kada kasnite b minuta stizali na vreme. Ostanite optimisti, pozitivno gledajte na sve što vas bude čekalo kroz život. Ognjene, Dejane, nemojte čekati poslednji momenat da popravite stvari kala ne idu kako treba. Kristina, Andrijana, Jovana, zauzmite prve redove i u svemu onom što život nosi, pokazale ste da možete mnogo više, postavljajte sebi smelije ciljeve. Marija, Anastasija, Katarina biće u životu mnogo stvari koje vam neće zatrebati ali ih savladajte, nikad se ne zna kada mogu biti korisne. Nemanja, Petre, sve dok sebe budete ograničavali nevidljivim barikadama nećete moći da ostvarite sav taj potencijal koji imate.

- Budite hrabri, verujte u sebe, sve se u životu može popraviti. Lazare, moj dečače iz poslednje i prve klupe, na tebe sam najponosnija, znaš zašto, hvala ti. Na kraju, kakav bi to bio kontrolni kada ne bi postojao zadatak. Za rešavanje ovog zadatka biće vam potrebni trud, vreme pa i sreća. Ovaj kontrolni zadatak nećete moći da predate na kraju časa, najlakši je a i najteži do sal. Tekst zadatka je sledeći: Ostvarite svoje snove, radujte se pravi vrednostima, budite dobri ljudi, čuvajte se! Hvala vam što ste bili odeljenje zbog kog sam se radovala dolasku na posao.

- Hvala vam što ste imali poverenja u meno, što ste me češće gledali kao prijatelja nego kao profesorku. Iskoristiću rečenicu koju mi je jednom rekao neko mnogo drag: Ne postoji materijalna stvar koja je vrednija od prijateljstva. I kala za mnogo godina budete listali stare papire i naišli na ovaj tekst, ili kada me budete sredi negde u prolazu, čuli da me neko spomene, volela bih da me se setite kao prijatelja kog ste ostavili kada ste odlazili iz škole i koji će se uvek neizmerno radovati vašim budućim uspesima. A ja, ja ću i dalje biti tu gde ste me ostavili, učionica broj 13. sa nekim novim odeljenjima kojima ću, sigurna sam, često pričati o vama.

Kurir.rs / S. T.