Na samoj granici Srbije i Crne Gore, kilometrima udaljeno od civilizacije, smestilo se selo Zahumsko koje pripada sjeničkoj opštini. Nekoliko preostalh meštana kaže da su na njihovo postojanje zaboravili svi, pa i Bog.
Ali, ipak da i od težeg ima teže pokazuje primer Vlada Timotijevića koji je u trošnoj kući nakon porodične tragedije ostao potpuno sam.
Majka i otac su mu umrli, brat poginuo, a on neuk i nepismen, pogođen nesrećama koje su ga zadesile u 21. veku živi u uslovima nedostojnim za ljudsko biće. Ne zna čak sam da kaže ni koliko ima godina, a jedva izusti kako se zove i kako se oseća. A, ovom gorštaku nije mu dobro.
- Tuga jedna pregolema. Dok su mu bili živi majka i brat, on je nekako i živeo normalno. Kako su oni otišli na onaj svet ostao je prepušten sam sebi, a jedva da može i jedan dan da izgura sam. Mi mu donesemo koliko imamo i spremimo nešto da pojede, inače bi ostao gladan - kaže za RINU Vladov rođak Radenko:
- Ono što nas je najviše strah jeste ova oronula kućica u kojoj živi, krov na njoj je skroz uništen od snegova i kiša i samo što se ne uruši. Verujte, da svaki dan kad ga obilazim strepim šta ću zateći. Kad bi se taj krov urušio zatrpalo bi ga živog.
Jedan metalni razvaljeni krevet i još malo sirotinjskog, dotrajalog pokućstva su sve što Vlade ima. Medutim, neuk i skroman, odrastao u divljini i daleko od civilizacije on se ne žali.
Ćutke podnosi i trpi ono što mu je sudbina predodredila. Ne zna i nikad skoro nije ni znao za bolje, jedino što su roditelji i brat dok su bili živi vodili računa da nije gladan.
Sad su tu brigu preuzela dva rođaka, jer ne mogu da gledaju kako se Vlade pati, ali ni njima nije lako. Žive od svog težačkog rada, imaju dve krave i to je sve. Da imaju, oni bi mu pomogli i koliko toliko sredili kućicu, samo da ne strepe od urušavanja, ali nemaju odakle.
- Mislim da ove socijalne službe ne znaju ni da on postoji, niko nikada niti je pitao za njega, a daleko od toga da je neko došao i obišao ovo naše zabito selo da vidi kako Vlade živi od kad je ostao sam. Strah nas je samo za njegov život, da se kućerak ne uruši dok spava. Njemu ne treba mnogo, samo jedna sobica da se opremi, malo kupatilo i krov da se popravi. Nadam se da će neko čuti ovaj naš vapaj i spasiti ga pre sledeće zime - kaže Vladov rođak.
Uslovi za život na ovoj pešterskoj visoravni su i više nego surovi, prilazni put je već odavno uništen, a zime su jake i duge. Jedino što Vlade ima jesu drva, da tokom sibirskog minusa naloži vatru i ugreje se, ali svega ostalog nedostaje. A želja mu je da ima siguran krov nad glavom.
Pitanje je da li ima i šta da obuje, obuče, malo hrane mu donesu rođaci. Tuga, koja u modernom vremenu u kom živimo, udobno smešteni u fotelje dok namišljamo, kida i srce i dušu. Niko nije zaslužio da ovako živi.
Kurir.rs/RINA
NE PROPUSTITE
