HRANIM SE U CRKVENOJ KUHINJI, A DA NIJE BILO ŠABANA ŽIVEO BIH NA ULICI! Bivši bubnjar legendarnog pevača otvorio dušu za Kurir!

Svirao sam osam godina bubnjeve po kafanama s legendarnim Šabanom Šaulićem, a sada sam tu gde jesam, imao sam povredu oka i sprečen sam da radim. Da nemam obrok u crkvenoj kuhinji, bio bih gladan, priča za Kurir Saša Imerović, zvani Bata (54)!

Inače, tamo po obrok ne dolaze samo beskućnici, dolaze i ljudi koji su stambeno obezbeđeni, ali imaju mala primanja i nemaju za hranu. Dolaze i oni koji su se zadužili kreditima i ne ostaje im za obrok, dolaze i oni koji plaćaju kiriju, a nemaju dovoljno novca da sebi nešto skuvaju. U prostorijama narodne kuhinje oni su svi jednaki, a ono što je najbitnije, dočekani su toplom dobrodošlicom.

Saša Imerović, zvani Bata, kaže nam da je korisnik crkvene kuhinje oko pet godina.

- Radio sam i u "Obući Beograd" 22 godine i četiri meseca, međutim, imao sam povredu oka na radnom mestu i dobijam novčanu pomoć od države za telesno oštećenje. Oko sam operisao u KBC "Zvezdara" 2009. godine. Ranije sam kao pomoć dobijao 15.000, a sada imam 22.000 dinara. Osam godina sam svirao sa Šabanom po kafanama, a da nisam poslušao njegov savet, možda sada ne bih imao ni krov nad glavom - priča nam Imerović.

Dodaje da je stambeno obezbeđen i to samo zato što mu je pevač dao savet zlata vredan.

- Šaban mi je rekao: "Sine, nemoj da dozvoliš da budeš na ulici, imaš pare, kupi stan". Tako sam kupio jednu garsonjeru kod Kalenić pijace. Lepo sam zarađivao, lepo sam živeo od muzike, ali to je bilo drugo vreme. Da sam znao da ću da padnem, ja bih seo. Bubnjeve više ne sviram, nemam dovoljno novca i hranim se ovde, hvala bogu, nikome nisam dužan. Zahvalan sam volonterima Verskog dobrotvornog starateljstva i da zahvalim ocu Vladi i Vasi, koji se bore za nas. Da nema crkvene kuhinje, mnogi bi ostali gladni, pa i ja - zahvalan je Imerović.

Crkvena kuhinja je okrenuta svima onima koji su ugroženi, bez obzira na versku, nacionalnu ili bilo kakvu drugu pripadnost, jedino što je potrebno da ljudi urade kako bi ostvarili pravo na obrok jeste da dođu, da kažu da su gladni, da žele da ručaju, dakle ne postoji uslov, a nije potrebna ni lična karta.

Ovde smo zatekli i Tomislava Gajića, penzionera s Voždovca.

- Korisnik crkvene kuhinje sam nepunih godinu dana, imam gde da živim, imam garsonjeru od moje pokojne supruge. Ona se mlada upokojila, imam penziju koja iznosi 21.000 dinara. Nemam dovoljno novca za sve i ovo mi mnogo znači, ovo je velika pomoć! - rekao nam je Gajić.

Kurir.rs/ Mina Branković