OVDE SE KRIO KRALJ, ALI I TITO, TU SU DRŽALI DRAŽU PRED STRELJANJE! Ovo je TAJNA Belog dvora, Kurir vas vodi gde je malo ko ušao!

Ovde se kralj Petar Drugi Karađorđević spasao od nemačkih bombi 6. aprila 1941! Ovde je, prema nekim svedočenjima, bio utamničen i general Draža Mihailović i baš odavde odveden na streljanje 17. jula 1946! Ovde se, navodno, skrivao i Tito kad god je bilo gusto, kao što jeste 1948, nakon Rezolucije Informbiroa.

Desno od svetlog hola Belog dvora i ogromne slike kralja Aleksandra, koji i poče 1934. podizanje ovog zdanja za trojicu sinova, ali i ne dočeka završetak jer ga meci u Marselju stigoše već 9. oktobra iste godine, vodi ulaz u podrum i kapsulu koja otvara vrata tajne. Tik je ispod Zlatnog salona, onog koga cela Srbija zna po slikama kanabea na kom je Slobodan Milošević primao goste.

Ali nije pomenuti kralj ni pomišljao na tajno sklonište, pa je arhitekta Aleksandar Đorđević projektovao dvor samo na zemlji. Međutim, kad se u drugoj polovini tridesetih već osećao miris baruta u Evropi, krenuli su prokopavanje tunela koji će glavu spasti.

- Beli dvor je građen do 1937, a kako se već tada primetila opasnost od nadolazećeg nacizma, rešili su da naprave sklonište za kraljevsku porodicu u slučaju bombardovanja, koje je i završeno otprilike 1938-1939. Projekat tunela nigde nije nađen iako postoji projekat dvora i svih okolnih zgrada. Ali to je i razumljivo jer je sklonište trebalo da bude tajno - priča nam Uroš Parezanović, šef službe za odnose sa javnošću i protokola dvora.

Međ' čivilucima i foteljama ostavljenim u podrumu proviri pod bordo plišanom zavesom, a kako bi drugačije na dvoru, metalna kapsula. Na prvi pogled podseti me na oblik nesrećne podmornice "Titan", koja minulog meseca potonu kraj "Titanika". Ali ova vrata bila su vrata spasa. Uglavnom.

Škripe dok ih otvaramo. Mrkli mlak sečemo lampama. Uske, zarđale spiralne stepenice vode nas nekoliko nivoa pod zemlju, do drvenih vrata sa ogromnim ključem. Tunel je pred nama. Duž belih izbetoniranih zidova idu "žice" koje su nekad sprovodile struju. Lampe su još na plafonu.

Sve miriše na vlagu i sve se "znoji", kapljice se lepe po zidovima. Opet zarđala vrata. Tu su i isto takve rešetke odvoda za vodu... Ovuda je kralj Petar Drugi 6. aprila '41. svojom baterijskom lampom krčio put sebi i posluzi kad su nacističke bombe padale po dvorskom kompleksu.

- Tunel je imao ventilaciju i nezavisni sistem električne energije. Nije bio povezan na spoljnu električnu centralu, nego je, po rečima istoričara, imao neku vrstu diname. Kao što se na biciklu dinama okreće i proizvodi svetlo za lampu, tako je i ova dinama okretana rukama ili nogama da bi se dobijalo električno osvetljenje - veli Parezanović.

Dodaje da su sva vrata niz tunel pravljena tako da mogu hermetički da se zatvore u slučaju napada bojnim otrovom ili nekim drugim agensima koji mogu biti štetni.

Nakon 100-150 metara - ne može se dalje. Voda. I u njoj propala pumpa za ispumpavanje. Zoka, najdraža mi foto-reporterka, daje mi svoje gumene čizme. Iste one u kojima je 2014. pregazila Obrenovac i pola poplavljene Srbije. Sada gaze kroz istoriju. Al' i s njima se može tek koji metar dalje.

Iako voda stoji, za divno čudo, ne smrdi. U daljini se tek malo vide sledeća zarđala vrata, poplavljena gotovo do vrha. Do odaja skloništa se ne može. Vule Radanović, koji radi na dvoru, pre dve godine je uspeo da se probije.

- Na kraju je klasično sklonište sa odvojenim prostorijama, tuš-kabinama, mokrim čvorom, svime. Ostalo je i nešto malo stvari, pa i žičani kreveti - veli nam.

Upravo i ti kreveti korišćeni su čuvenog 6. aprila, kada su nacisti sipali bombe po dvoru. Taj dan opisao je i kralj Petar Drugi u memoarima "Moj život".

- Odlučio sam da se preselim iz Kraljevskog dvora (građen 1924-1929, nedaleko od njega je Beli dvor, prim. nov.), gde sam tokom dana radio, da spavam u Belom dvoru, koji je imao sklonište opremljeno svom modernom opremom, uključujući i sopstvenu električnu centralu i direktnu telefonsku vezu sa predsednikom vlade, šefom Generalštaba i komandantima oružanih snaga - napisao je kralj, koga je oko četiri ujutru 6. aprila probudila sirena s krova dvora, pa je sa svima sišao u sklonište i vratio se u krevet pošto je objavljen kraj uzbune.

Međutim, tišina nije potrajala.

- Sledeće čega se sećam je vrisak koji para uši i potmuli tutanj bombi koje eksplodiraju. Iskočio sam iz kreveta i, dok sam oblačio kaput, zaslepljujuće je blesnulo i vreo vazduh je pojurio kroz otvorene prozore, bacivši me na pod. Drugi prozor koji je bio zatvoren prsnuo je u sobu. Rat je počeo - piše kralj.

Odjurio je u hol, čiji je stakleni krov bio razbijen, pa otišao u sklonište, kao i svi ostali.

- Sve je bilo u mraku i samo sam ja imao bateriju. Činjeni su pokušaji da proradi centrala, ali bezuspešno. Ni klimatizacija nije radila. Poslao sam Radenka po baterije i sveće. Utvrdio sam da običan telefon ne radi i morao sam da upotrebim vojni... - pisao je poslednji naš kralj, koji je odatle istog dana otišao put Malog Zvornika i dalje u izbeglištvo.

U Srbiju nikad više nije mogao da kroči, a "vratio" se tek 2013, kada su njegovi posmrtni ostaci preneti iz SAD na Oplenac, i to 43 godine posle smrti.

Pet godina posle te '41, kako će decenijama kasnije posredno tvrditi neki ljudi iz okruženja Draže, ali i Tita, u tunelu je bio zatočen četnički vođa, koji je navodno i sahranjen iza Belog dvora.

Tako je zabeleženo i svedočenje Milorada Živkovića iz Jagodine, Titovog gardiste na Belom dvoru od 1955. do 1957, čiji se identitet za njegova života krio od javnosti. I dok je fakat da je Draža uhapšen marta 1946, a nedugo potom i streljan 17. jula, sve između uglavnom je nepoznanica, pa i sam grob.

Po Živkovićevom kazivanju, koje su mu pričali gardisti, pravi Draža je čuvan u "pećini" (ovom skloništu), gde je i ubijen, a potom sahranjen kod dvora. "Pećina" se, tvrdio je, završava podzemnim tunelima na kapiji dvora pod brojem dva, koja ide ka Domu garde. A upravo u Domu garde na Topčideru suđeno je Mihailoviću.

Živković je tvrdio, kako su pisale Novosti, i da su kapa, šubara, kratka puška, dvogled, busola i anterija godinama bile u sanduku u "pećini".

- Kada je Draža likvidiran, Tito je viđen u istim tunelima gde se nalazila i Udba, odnosno Aleksandar Ranković - rekao je istoričar Aleksandar Dinčić svojevremeno za Novosti i dodao da su gardisti Živkoviću kazali i da se Tito ovde krio i posle oslobođenja Beograda, kao i tokom krize sa Informbiroom, kada se plašio da će ga Staljin napasti.

Grob Draže Mihailovića nikada nije tražen oko dvora. Ili ne bar zvanično.

- Za priču da je Draža sahranjen iza Belog dvora 99 odsto sam siguran da nema veze sa istinom zato što ta mapa koju je navodno crtao gardista ne odgovara istini ni kad su neke očigledne stvari u pitanju. Tako po njoj, između ostalog, ispada da je grob Davorjanke Paunović, koju gardista navodi kao Titovu kurirku, uz Beli dvor, a zapravo je ispod Kraljevskog. Mapa je prilično loša i po njoj bi ispalo da je Draža sahranjen baš u samoj zgradi dvora - veli Parezanović.

Skrivanje u tunelu se, ističe, ne može ni opovrgnuti ni potvrditi.

- Postoje te priče da je Draža zaista čuvan ovde, u tunelu, i da je iz njega vođen na suđenje, a da je kroz grad do Glavnjače provođen njegov dvojnik. I stvarno, možete videti razliku u dužini brade i u obliku naočara na Dražinim slikama od tada, kao da je postojao i lažni Draža - kaže Parezanović i dodaje da pretpostavlja da tunel prolazi ispod dve terase sa zadnje strane Belog dvora, pa ispod bazena, koji je odavno suv i ruiniran i dalje kroz šumu, pa verovatno negde do Rakovice, gde izlazi.

Karađorđevići su dočekali da se vrate u dvor 2001. To je uspeo sin kralja Petra Drugog - prestolonaslednik Aleksandar. A tunel je, izgleda, ispisao svoju istoriju. Taj put odavno više nikome nije važan...

Kurir/ Jelena S. Spasić