- Na ulici mrtve leže dve sestre. Kako su se držale za kosu, tako i ostale. Pletenice im se rasplele od detonacije. Deca, odrasli, na sve strane leševi. A mog oca su posle dva dana mrtvog našli u rovu - priča za Kurir Koviljka Jovanović (91), koja je imala 12 godina kada su saveznici Leskovac sravnili sa zemljom šestog dana septembra 1944. izručivši 69 tona bombi na gradsko jezgro! Broj žrtava se još tačno ne zna, moguće da je u hiljadama, a najmanje 97 dece mlađe od 10 godina je ubijeno.
Tog podneva Koviljka je s majkom i četiri godine mlađim bratom, u stanu u školskom dvorištu u centru grada, preko puta čuvene crkve odžaklije čekala glavu porodice Kocić - Čedomira Čeda da ručaju zajedno. Čedomir je bio školski domar, te je tu i stanovao s porodicom.
- Otac otišao kod sestre da je vidi. Jednu je sestru imao i obavezno je išao kod nje jednom nedeljno. I taman kad je došao, počele su sirene da sviraju. Blizu škole bio je rov, a preko puta jedna kuća u kojoj je bilo sklonište. Kad smo otišli u rov, počela sam da plačem: "Neću u rov, 'oću u kuću gde je sklonište". Iz rova sve vidim, avione kako bacaju bombe. Majka uhvati mene i brata za ruku i otrčimo u tu kuću. Kad je prestalo bombardovanje, svi smo istrčali. Narod vika: "Bežite! Ponovo će da bombarduju!". Trčali smo, trčali, nekako smo došli do reku i u reku smo stojali, dok majka ne reče "Ajde da idemo" - seća se baka Koviljka.
BROJKE
24.000 stanovnika imao Leskovac 1944.
819 civila poimenice popisano kao žrtve tek 1955.
97 dece uzrasta do 10 godina ubijeno
32 stradale dece rođeno tokom rata, znači ne starije od tri godine
2.000 civila veruje se da je poginulo
Preskakali su preko mrtvih i ruševina da dođu do kuće. A tamo ih je sačekala najgora vest.
- Komšija, koji je bio u istom dvorištu, kaže da je moj otac poginuo. Majka nas posla s komšinkom, ona ode da ga traži. Komšija kaže: "Reko sam mu: "Čedo, nemoj da ideš u rov". A on, ne, sigurniji mu je rov. Ja sedim ovde pa šta mi bog da". I komšija ostane živ, samo malo povređen. A otac moj samo što je ušao u rov, nastrada. Nije bio pogođen, valjda od detonacije. A škola, među ruševinama, neoštećena. Eto, sudbina - veli baka.
ŠUŠKA SE ZA RAT, PARE ĆE DA IZGUBE VREDNOST...
Koviljkinu majku Smilju nakon tragedije su zaposlili u školi kao čistačicu, umesto oca. A porodica Kocić imala je sreće da je Čedomir kupio kuću neposredno pre rata.
- Otac pre rata imao neku paru, nije smeo da čuva. Kaže: "Šuška se za rat. Ako bude rat, pare će da izgube vrednost, nego daj da kupim nešto". I tako je kupio kuću u naselju Rupe, običnu. Imali smo kirijdžije i teča nekako uspe da ih istera, pa se uselismo posle očeve pogibije. Ceo život sam ostala tu. Evo me i danas - priča baka Koviljka koja se sedam godina kasnije i udala, pa dočekala i praunuke.
Tek posle dva dana našli su telo.
- Tetka, mamina srednja sestra, samo što je lopatom povukla zemlju, videla ga je. Kako je ušao u rov legao je na stomak i tako i poginuo. U tom rovu mnogo ih je izginulo. Čitave porodice stradale. Išla sam kod šnajderke da učim zanat, iz te kuće dve sestre, otac i majka poginuli. Pobegli jadni iz Makedonije u Leskovac. Obe sestre bile šnajderke, roditelji stari i svi nastradaše. Rov je bio dubok, na velikom placu komšije. Ne pamtim ko ga je kopao - priča baka Koviljka i veli da su tetka i teča odmah pokupili nju i brata i odveli kod njih:
- Kuća im je bila blizu aerodroma. Posle smo bežali kod babe i dede u Vlasotince, pa: "Sad će da bombarduju Vlasotince", pa otidnemo u neko selo.
Saveznički bombarderi su u 12:18 sati počeli da sipaju bombe na Leskovac. A akcija "Retwik" iliti "Pacovska nedelja" je bila ona u kojoj su nas saveznici u Drugom svetskom ratu bombardovali jer je trebalo, kako je navedeno, onesposobiti nemačke trupe pri povlačenju iz Grčke. I partizani su u ovome učestvovali, a na Radan planini je škotski brigadir Ficroj Meklejn, šef savezničke misije pri Vrhovnom štabu, bio sa Kočom Popovićem, komandantom Glavnog štaba Srbije.
Razrađivali su planove zajedničke operacije "Retwik". Prema izveštajima američke 15. vazduhoplovne armije meta su im bili 15.000 Bugara i 5.000 Nemaca uz pripadnike srpskih kvinsliških jedinica, stacionirane u Leskovcu, a bilo je nešto i tenkova.
KAO DA JE ČITAV LESKOVAC ODLETEO U VAZDUH
Ficroj Meklejn opisao je bombardovanje Leskovca koje je gledao s Radana:
- A onda dogodilo se ono što smo čekali - začulo se zujanje motora... Pogledavši uvis, spazili smo na velikoj visini nekoliko redova aviona kako jure dok im se krila blistaju na suncu. Seljaci su ih brojali: šest, 10, 20, 30, još ih nikad nisu videli toliko. Eto ih već nad ciljem. U taj čas odjednom se učinilo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom ogranku prašine, dima i ruševina. Do naših ušiju doprla je strašna buka tako jaka da se činilo kao da će nam prsnuti bubne opne. Kada smo ponovo pogledali u nebo, leteće tvrđave i dalje su letele spokojno, ali sada kao već kao srebrnaste tačke u daljini... Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je nekoliko kuća obavio žestoki plamen. Čak su i partizani bili potreseni - pisao je Meklejn.
- Nemci su stalno bili u školi, ali su se svi noć pre bombardovanja pokupili i otišli - seća se baka Koviljka. Tek 1995. poimenice je pobrojano 819 civilnih žrtava od 6. septembra 1944, a veruje se da poginulo između 1.000 i 2.000 Leskovčana.
Zabeleženo je i da je tog dana bilo i slavlja u gradu jer je bio 21. rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića.
- E, kraljevog rođendana se već ne sećam - baka će.
Kurir.rs/J.S.Spasić
NE PROPUSTITE
