SVAKI SRBIN MORA JEDNOM U ŽIVOTU DA SE POPNE NA KAJMAKČALAN! Ovde su Solunci ljubili lobanje drugova I PLAKALI KO KIŠA!

Proći ćeš puteve duge, videćeš krajeve druge, ponesi odavde jedan cvet, nek svi vide, nek zna ceo svet. Ovo je Srbija, govore grobovi ratnika iz slavnog vremena..., pevaju uglas Srbi pred kapelom Svetog Ilije na vrh Kajmakčalana.

Suze kreću. Kajmakčalan. Svetinja. Toliko željen. Toliko čekan. I dočekan. Div-junaci su septembra te 1916. ovde, na granici Grčke i današnje Severne Makedonije, a tadašnje Kraljevine Srbije, otvorili kapiju slobode! U klanici s Bugarima palo je tri četvrtine pripadnika Drinske divizije (4. užički, 5. valjevski i 6. šabački puk).

Još je noć. Ulice Bitolja prazne. Iz hotela izlazimo mi, hodočasnici na Kajmakčalan, i dama u satenskoj haljini s dva pratioca. Oni iz kazina. Kakav prizor.

Preko grčke granice, pa pored Ostrovskog jezera grabimo. Nestvarni prizori. Grčka mestašca se bude. Jutarnje kafe u tavernama. Stižemo u dno planine Nidže. Pasu krda krava. Kreće uspon. Prati nas žičara, ovde je popularni zimski turistički centar. Međ suvom travom izbija i ona - Natalijina ramonda, naš simbol stradanja i vaskrsnuća. Majušni cvet prkosi svemu i kao feniks diže se iz pepela. Kao i srpska vojska u tom Prvom svetskom ratu. Kao i Srbija.

Vijore se srpske trobojke uz Kajmakčalan. Odjekuju srpske pesme.

- U boj krenite, junaci svi...

Preoran je Kajmakčalan i posle sto godina ostacima rovova.

- Evo je! Evo je - viče jedan poklonik dok u rukama drži čauru od metka. Tu je više od veka.

- Evo ga parčence gelera - drugi će.

Duša je u nosu. Sunce ogreja. Gazimo, pa se odmaramo. Pa nešto slatko za energiju. S prečicama, nekih šest kilometara do vrha. Spuštaju se i oblaci. Prolazimo i kroz njih.

- Evo nas iznad oblaka - jedan dečko će.

Posle sat i po jakog tempa pomalja se i ona - kapela, bela i ponosna, na vrh Kajmakčalana. I sunce se probi. Još malo. Više ništa nije teško. Svi lete ko od šale.

Predrag Vujisić

Da nije bilo Mojkovca, ne bi bilo ni Kajmakčalana

U crnogorskoj nošnji za oko je zapao Predrag Vujisić iz udruženja "Karađorđe" iz Herceg Novog:

- Rođen sam u Kolašinu, a da nije bilo Mojkovca, ne bi bilo ni Kajmakčalana. Moji đedovi su na Mojkovcu branili odstupnicu srpskoj vojsci. I danas se govori ona narodna: "Ko ne pređe Albaniju peške, ne zna šta su muke teške." Slava ovim junacima. Svi koji smo ovde došli imamo otprilike isti povod - nema ovde ni politički ni verski, nego svi jednoobrazno - srpski!

Izbijamo na sam vrh. Nestvarno. Puca pogled s vrleti. Ovde su se tukli topovima, pa prsa u prsa. Klanica.

- Odavde su naši survali Bugare u provaliju - priča drug drugu na ivici stene.

Rupe od rovova obložene su travom. Tu su i dva granična kamena. Ona strana što gleda u Makedoniju i danas obeležena sa SFRJ. Kakva simbolika. Ovde su Srbi izginuli, pa oslobodili prostor cele potonje Jugoslavije. Pa je stvorili.

"Mojim div-junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine", piše iznad ulaza u kapelu, na kom nesta potpis kralja Aleksandra.

Unutra ikone. I vaza u kojoj beše srce čuvenog prijatelja Srba - dr Arčibalda Rajsa. Dok ga ne iščupaše, kako se veli, Bugari u Drugom svetskom ratu. Da mu se mrtvom svete. U prozoru Rajsova albanska spomenica.

Još nema gužve, još se mnogi penju na vrh. Biće opelo kasnije, al' otvaram ormarić za vratima. Nalazim sveće. Palim dve - za junake i svog koga nema već tri godine. Voleo je i poštovao one koji ovde ostaše.

Srbija i zvanično slavi 15. septembra Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, u znak sećanja na dan proboja Solunskog fronta pre 105 godina. Nakon toga za tili čas oslobođena zemlja. A sve je krenulo dve godine ranije. Na ovom vrhu, kad je otvorena kapija slobode.

- Srpska je ovde, čujete li, Srpska je na Kajmakčalanu - izbija na vrh zadihan ozaren i Nenad Stevandić, predsednik Narodne skupštine RS, i hvata trobojku. Jer ovaj državni praznik slavi se sa obe strane Drine.

Igor Mirović i Zoran Gojković

Ovi div-junaci zaslužni su što mi danas u srpskoj Vojvodini uživamo slobodu

Počast junacima odali su i premijer Vojvodine Igor Mirović, kao i potpredsednik vojvođanske vlade Zoran Gojković. Obojica imaju i lični i zvanični poriv da dođu ovde.

- Ovi div-junaci zaslužni su za to što mi danas u srpskoj Vojvodini uživamo slobodu. Nakon probijanja Solunskog fronta 1918, nakon krvavih borbi ovde, na Kajmakčalanu, nakon 46 dana oslobođen je Beograd, a 9. novembra i Novi Sad, da bi već 25. novembra 1918. Velika narodna skupština u Novom Sadu donela odluku o prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji - rekao je Mirović, koji je objavio i pesmu o Kajmakčalanu, pa je dodao:

- Moj pradeda Ilija Mirović bio je u crnogorskoj vojsci, koja se borila sa srpskom u Bregalničkoj bici 1913. u Prvom balkanskom ratu. Peške je došao iz njegovog sela, koje je desetak kilometra severno od Budve, prešao je oko 600 km. Njegova jedinica bila je na koti Rajčanski rid, kako je pisao francuski novinar Anri Barbi.

I mnogi Gojkovićevi preci bili su ovde.

- Drago mi je što sam ovde kao član Pokrajinske vlade, ali i lično, da junacima i precima odam počast. Poreklom sam iz Šapca i mnogi moji su ovuda prošli - veli Gojković.

Na vrh izbija i Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Nije hteo u džip. Počast se odaje kad peške izađeš uz Kajmakčalan. Svima, pa i sedamdeset dvojici Selakovića koji se ne vratiše iz Velikog rata.

- Svaki Srbin mora da se potrudi jednom u životu da se popne na Kajmakčalan i da prođe tim putem borbe i slave. To su zaslužili ti ljudi kojima danas odajemo počast. Da nismo došli, njihova bi žrtva bila uzaludna. Naš dolazak ovde, naša molitva za njihovu dušu, pevanje naše himne na ovom mestu pokazuju da su oni zaista pobedili - kazuje Selaković pred kapelom, pa veli:

- Nema lepšeg mesta na kojem Srbija treba da se zagrli sa Republikom Srpskom u prisustvu sve naše braće iz Crne Gore, Severne Makedonije, svih srpskih zemalja, pa i drugih kontinenata, od ovog mesta koje je osvetlilo sve buduće pobede i bez koga budućih srpskih pobeda ne bi ni bilo.

Drži ministar čas istorije:

- Planina Nidže je pre tih borbi 1916. bila visoka 2.524 m, ali su od artiljerijske vatre tri metra nestala i vrh je sada 2.521 m. Dok ste išli, mogli ste da vidite kako se pomerala linija fronta. Nekada za metar i po, nekada za samo metar. Pola metra ispod ove trave je tvrdi kamen i rovovi nisu mogli da budu toliko duboki. Ovde je stradalao 4.643 velikih ljudi. Ne znamo im svima imena, ali oni su veliki ljudi. Popeli su se na ovaj vrh i borbom uspeli da za nepuna dva meseca dođu do Bitolja, koji je naredne dve godine bio defakto prestonica Srbije. U u selu Bač kraj Bitolja bila je naša vrhovna komanda.

Među brojnim narodom su i Vajagići - Predrag, profesor istorije iz Bačke Palanke, i sin mu Mihailo od 14 leta.

- Potomci smo dobrovoljaca koji su iz Amerike 1917. došli u srpsku vojsku i borili se, doduše ne ovde, ali su učestvovali u proboju Solunskog fronta. I naš predak Risto Vajagić neposredno pred proboj zarobio je bugarskog vojnika, dobrovoljno. Trebao im je živ jezik. Upali su u bugarske rovove, zarobili Bugare i za to ga je kralj odlikovao Karađorđevom zvezdom - priča nam Predrag, te veli da je više od 20 članova šire familije iz Bosanske Krajine otišlo u Geri pored Čikaga, gde su radili u rudnicima, odnosno u čeličani "Ju-Es stila", koja je još tu:

PESMA

Kajmakčalan

Igor Mirović

Posvećeno Arčibaldu Rajsu

Kada zakoračim poslednjim korakom

U tunel između zemlje i neba

I kada iz mojih žila istekne život

Poneću jedino komad suvog hleba

Srce moje staće u maleni život

Stražu u tunelu drže Kajmakčalanci

Podignutih ruku iz kojih raste drvo

Oni najbolje znaju puteve prema raju

I kakav sam bio neokaljan prvo

I gde mi je mesto u večnom zavičaju

Njihov sud će mi biti zakletva

Zemne slike svetlucaće u mraku

Pitaću ih prvo za oca i majku

I za svaku neupijenu zraku

I gde ode mladosti žetva

Pitaću ih prvo za oca i majku

I za seljake, vojvode i klance

Sve njihove ruke grade se u šume

Iz kojih smo raskidali lance

Poslednji bih pristup pred Kajmakčalance

- Krajem 1917. javljaju se kao dobrovoljci devetorica braće Vajagić. Borili su se u Dunavskoj diviziji Prve armije i sva devetorica su preživela rat. Kasnije su od kralja Aleksandra dobili kolonizaciju, neki u Vojvodini, neki kod Virovitice.

Sa slikom pradede stigao je i Miroslav Stojanović iz Niša.

- Deda Nikola iz sela Donje Dragovlje kraj Niša borio se ovde u slavnom Gvozdenom puku Moravske divizije. Preživeo je i Kajmakčalan i sve potonje borbe, oslobodio otadžbinu. A sad sam ja s dedom došao na Kajmakčalan - veli Stojanović.

- Jelena, Jelena - viče neko.

- Sećaš li me se? - prilazi crna žena.

Jelena Stanković iz Niša. Radi u Centru za azil u Vranju. Dočekala nas je kad smo lane pravili priču o izbeglicama iz Ukrajine. U planinarskom klubu "Železničar" je. A oni znaju šta je poštovanje predaka.

Spuštamo se malo niže. Sakupi Kraljevina Jugoslavija kosti junaka sa ove vrleti i pohrani ih u kosturnicu 1935. A o njoj zbori legenda Bitolja Zoran Žugić, predsednik Zajednice Srba u Severnoj Makedoniji:

- Početkom sedamdesetih četrdesetak Solunaca došlo je na Kajmakčalan. Tu grupu vodio je moj pokojni otac Tomislav Tomo Žugić, oficir tadašnje JNA, sa desetak "pincgauera". Naredio je da dva vojnika budu dole, u grobnici, i dva gore, koji su našeg solunca sa drvenom štulom spustili u grobnicu. I taj stari solunac plače, ljubi i miluje lobanje. Oprašta se od svojih drugova. Svi koji su bili u grobnici plakali su kao mala deca. A i dan-danas kada ispričam ovaj događaj svima koji dođu na Kajmakčalan, zajedno plačemo.

Odlazim. Sa suzama i punim džepovima kamenčića sa ove svete zemlje...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić