Kada su kao golobradi mladići sada već davne 1989. godine prošlog veka stidljivim dečačkim koracima Humskom kaldrmom zakoračili u jedan potpuno novi svet, nisu ni slutili da će im ovaj dolazak u prestonicu, tada još uvek velike države Jugoslavije, potpuno promeniti život. Daleko od palanačkog mentaliteta i čaršijskih predrasuda, oni su sebe zamišljali u jednoj novoj značajnoj ulozi.
Želeli su tada ovi petnaestogodisnjaci da stanu na branik otadžbine, iste one koja će se samo posle nepunih godinu dana raspasti. Djordje iz Goražda, Bahrudin iz Sarajeva, Petar iz Skoplja, Milan i Nenad iz Bele Palanke, Vukadin sa Pala... spisak je tada brojao 277 imena. Svi oni maturirali su, pre punih 30 godina, davne 1993. kao pitomci Vojne gimnazije u Beogradu. Adresu četiri godine nisu promenili, ali državu jesu. Kada su u njene klupe seli bila je to škola za ponos u SFRJ, a kada su je napuštali mnogima je za put do zavičaja već trebao i pasoš.
Nedavno su posle tri decenije doputovali ponovo na mesto za koje su verovali da će im biti odskočna daska u oficirskoj karijeri. Iz raznih krajeva bivše Juge, ovi sada ozbiljni i zreli ljudi, nisu krili emocije.Neki su se jedva prepoznali. Neki čak i nisu...Ponestalo im je kose na glavi, a mnogima ni vaga više nije baš najbolji prijatelj.
Njihova država bila je Jugoslavija, a dečački san da budu njeni oficiri. Taj san nisu dosanjali, jer dok su oni učili kako da brane domovinu, ona je nestajala.
Đorđe Dragićević iz Goražda je želeo da nosi uniformu. Završio je Vojnu gimnaziju, krenuo na Akademiju, a onda shvatio da sve ono o čemu je sanjao više ne postoji. Rešio je da napusti vojsku. Danas je inženjer elektrotehnike, živi i radi u Novom Sadu.
- Nije to više bio poziv za mene. Bio je rat. Izbeglištvo, porodica raštrkana, muka jedna dok se nismo skrasili. Jednostavno to je bio momenat kada sam shvatio da treba da krenem svojim putem. Nisam se pokajao - priča Đorđe.
To ga nije sprečilo da dođe na druženje sa cimerima i drugovima iz klupe sa kojima je nekada podizao trobojku sa petokrakom I pevao “Hej Sloveni”.
Ni Bahrudin Dević iz Sarajeva nije postao oficir SFRJ. Nije da nije hteo, prosto nije mogao. Vratio se u rodno Sarajevo, oženio Vesnu, dobio Unu, a onda je napustio porodični stan i državni posao. Danas živi u Švajcarskoj, ali je i dalje vatreni navijač Željezničara. To mu je, kaže, najvažnije zanimanje.:
- Imao sam, po mnogima, idealne uslove za život. Otišao sam i nikada se nisam pokajao. Radim, ali ne štedim za penziju u zavičaju, jer mu se nikada neću vratiti. To više nije to...
NAČELNIKOVE SUZE
Gromoglasni aplauz prolomio se kada se na vrata svečane sale Vojne gimnazije pojavio načelnik 20. klase Vojne gimnazije, Tihomir Kovačević. Suze nije mogao da sakrije. Oficirsko srce je zaplakalo kada je video prepunu salu dečačića, sada ozbiljnih ljudi, sa kojim je delio i dobro i zlo.
- Momci, hvala vam što ste za ovih 30 godina postali ljudi. To je moj najveći uspeh – rekao je kratko drhtavim glasom.
Makedonac Petar Penčev se danas bavi poslom za koji se pripremao još u gimnazijskim danima. To mu je kaže bio glavni hobi. Tada nisu postojale kladionice, ali se zato kartalo po internatskim sobama. Kako reče, baš na tom mestu sticao je prva iskustva za posao generalnog menadžera jedne velike srpske sportske kladionice u Makedoniji.
- Nisam ja napustio profesiju, samo sam nastavio da se bavim onim što sam radio ovde – kroz osmeh priča Petar.
Dragan Vukadin, Nenad Živković, Milan Jovanović bili su ekipa sa Marakane. Nisu propuštali Zvezdine utakmice ni tada, a bogami, ni sada. Dragan se na svoje rodne Pale vratio kao potporučnik. Diplomirao je na Vojnoj akademiji, artiljerac, ali je vojnu uniformu skinuo i obukao policijsku. Jedan od retkih iz generacije 20. klase koji je ostao veran vojsci je Nenad iz Bele Palanke. Major po činu, radi u Nišu:
- Lepo je posle tolikih godina prisetiti se školskih dana i sresti se sa ljudima koji su ti u jednom periodu života bili sve.
Put Beograda je te 1989. krenuo sa drugom iz klupe Milanom, koji je, nažalost, odustao. Nije se, kaže, pronašao u vojnom pozivu i vratio se u rodnu Belu Palanku.
- Nije mi žao. Jednostavno to nije bilo ono što sam želeo – iskren je.
Neki od pitomaca 20. klase Vojne gimnazije nisu se pronašli u ovom pozivu, drugima je viša sila pokvarila planove, treći su uspeli, ali najvažnije da su posle svega postali i ostali ljudi, i već planiraju sledeći susret.
kurir.rs/ Jelena Skenderija
NE PROPUSTITE
