VEŠTAČKA INTELIGENCIJA MOŽE DA STAVI TAČKU NA TRAUME DECE OD ŠKOLE: Ova promena bila bi najznačajnija u poslednjih 100 godina!

Ja patim od PISP (postispitnog stresnog poremećaja). Reč je o novom poremećaju - zapravo, upravo sam ga izmislio - ali on pogađa milione roditelja čija deca prolaze kroz psihološki pakao školskih ispita.

Isto se može videti i u istraživanjima opšteg subjektivnog osećaja blagostanja i dobrobiti - čak četvrtina mladih ljudi napušta obrazovanje sa odbojnošću, umesto s ljubavlju prema učenju. Teško je zamisliti goru zaostavštinu. To znači da oni koji završavaju obrazovanje s najmanje sposobnosti imaju najmanju verovatnoću da se posvete doživotnom učenju.

Kao posledica toga, praznine u obrazovanju nastale u ranom uzrastu će se s vremenom verovatno samo produbljivati, što će u odraslom dobu značiti znatno manje mogućnosti, ali i manje prihode. Obrazovanje će tako učvrstiti nejednakost, umesto da je ispravi.

Šta možemo da učinimo da bismo premostili taj jaz? Za početak, bilo bi dobro da preispitamo načine merenja uspešnosti. U ovom trenutku, sve se svodi na rezultate na ispitima i rang-liste škola. Ali ako su ključni arbitri uspeha u kasnijem periodu života stavovi prema učenju i iskustva, a ne ishodi učenja sami po sebi, bilo bi bolje da se fokusiramo direktno na njih, tako što ćemo meriti dobrobit i blagostanje učenika.

Taj koncept nije tako idealistički kao što zvuči. U Britaniji, inicijativa #BeeWell stavlja akcenat na dobrobit i blagostanje mladih prilikom merenja uspeha - i načina na koji je obrazovanje osmišljeno. Posle pilot-projekta sprovedenog na širem gradskom području Mančestera, inicijativa će ove godine biti proširena na skoro 10 odsto učenika širom Engleske.

Kreda i priča

Pored ove promene u proceni ciljeva obrazovanja, prilično kasnimo i kad je reč o preispitivanju sredstava. Podučavanje je u većini škola zasnovano na modelu učenja iz 19. veka - "kreda i priča" kao sredstva učenja i ispitivanje kao oblik procene. Ako ga posmatramo kao tehnologiju, ono je glomazno i u najvećem delu homogeno.

Pokazalo se uspešnim kroz istoriju, u smislu podizanja standarda obrazovanja, i odgovara nekim stilovima učenja (među kojima su, najverovatnije, i oni koje primenjuju čitaoci FT).

Međutim, za mnoge, uključujući neurodivergentne osobe, tradicionalni pristup nije pogodan za njihov način učenja. Umesto toga, on prouzrokuje strah i odbojnost, sejući seme deficita u učenju koji traje do kraja života. Tim osobama je potreban sasvim drugačiji model - personalizovan, praktičan, zasnovan na timskom radu i direktnim praktičnim iskustvima.

Zbog ograničenosti resursa, personalizovano učenje nije moglo da bude izvodljivo rešenje za većinu učenika. Iako se učenje, po potrebi, često prilagođava u smislu tempa i sadržaja, zaista personalizovano učenje - čiji su ciljevi i ishodi prilagođeni pojedincu - kao i pedagogija, ostali su van domašaja. Sve do sada.

Razlog tome je štodigitalne tehnologije, a posebno veštačka inteligencija, imaju sposobnost da nas oslobode stega učenja po modelu iz 19. veka.To pokazuje činjenica da sektor "edukativne tehnologije" ("edtech") doživljava procvat na globalnom nivou, gde njegova vrednost sada daleko premašuje 100 milijardi dolara godišnje.

Estonija, često pionir u digitalnom sektoru, trenutno razvija infrastrukturu zasnovanu na veštačkoj inteligenciji koja pruža veću autonomiju nastavnicima i učenicima, pružajući im snažnije iskustvo i osećaj kontrole nad procesom učenja. Da li je to imalo negativan uticaj na učinak obrazovanja? Baš naprotiv, Estonija je najbolje rangirana zemlja Evrope na PISA skali programa za međunarodno ocenjivanje učenika.

Personalizovano obrazovanje

Personalizovani lekovi, posebno prilagođeni našoj individualnoj biologiji, brzo postaju stvarnost. Nažalost, personalizovano obrazovanje, posebno prilagođeno našem mozgu i okolnostima, ne napreduje istom brzinom. Sprovođenje takvog programa bi predstavljalo najznačajniju promenu u obrazovnoj praksi u poslednjih sto godina. Prednosti koje bi to moglo doneti kako pojedincima, tako i ekonomijama, bile bi ogromne.

Doživotno učenje bi moglo biti spaseno iz domena retorike - a to bi moglo biti od presudnog značaja, budući da se predviđa da će do 2023. godine devet od deset poslova zahtevati značajnu promenu sposobnosti. Moglo bi podstaći ljubav prema učenju kod miliona ljudi koji bi inače bili izgubljeni za obrazovanje, istovremeno povećavajući njihovo zadovoljstvo životom, ali i prihode. Neurodivergentnost, dugo smatrana nedostatkom, mogla bi da postane prednost.

Cilj podučavanja bi trebalo da bude osposobljavanje mladih ljudi da "misle za sebe i deluju za druge", prema rečima čuvenog britanskog stručnjaka za obrazovanje ser Tima Brighausa (Sir Tim Brighouse). Naš aktuelni model često ima suprotan efekat. Sada, međutim, postoji tehnologija koja nam omogućava da to ispravimo. Za dobrobit naše dece (i njihovih roditelja pogođenih PISP), nadajmo se da će nam takva politika uskoro biti nadohvat ruke.

Kurir.rs/ FT.com/ Andy Haldane