"Probaj minut mog života", naslov je omiljene pesme Živane Novaković (19) iz Patkovače kod Bijeljine. Ne bez razloga… Živana, njena braća Ljubiša (22) i Mihajlo (21), sve troje imaju smetnje u razvoju i žive u teškoj nemaštini.
„U svakoj tužnoj pesmi ja se nađem. Pogađaju me u srce!” – istakla je Živana, ispričavši i kako vreme utiče na njeno raspoloženje. A nije svaki dan sunčan…
Iako su svesni svog stanja i uprkos problemima sa kojima se suočavaju, bilo da su zdravstveni, društveni ili socio-ekonomski, široki osmesi na njihovim licima su tu. Uprkos svakodnevnim mukama, koje su većini nas nepojmljive, Novakovići vole život!
„I ja sam ljubitelj domaće muzike. Opušta misli i pomaže mi da zaboravim na brige. Najviše volim da slušam Slobu Radanovića, Darka Lazića i Emira Đulovića. Nekad, kad imam nešto siće, volim otići i u kafić na kafu. Sam odem, neće niko sa mnom. Brinem i oko stoke, nabavio otac da bismo se prehranili” – priča najstariji Ljubiša, kod koga su simptomi malo manje izraženi u odnosu na brata i sestru.
„Ne pored drugih, nego sa drugima u igri, radu i učenju” – slogan je vaspitno-obrazovne ustanove za decu sa poteškoćama intelektualnog funkcionisanja u koju su mlađi Novakovići svojevremeno išli. Slogan odlično opisuje za čim oni vape. Nažalost, iako ima dobrih ljudi koji im pomažu, osuđeni su na samoću i život u katastrofalnim uslovima.
„Mojoj deci najviše nedostaju društvo i dom. Imaju neke prijatelje, ali nemaju gde da ih dovedu. Ovde je katastrofa, kad neko dođe i sedne ispred, sramota ga je pustiti unutra. Nažalost, Živana i Mihajlo nisu dugo išli u tu školu, napravili su nered. Devojka je par puta pokušala da preseče vene, jeli su sveske, cepali dokumenta, moram stalno da budem sa njima. Najviše bih voleo da im bude dobro, da imaju posao, da ja dobijem unuče. Bila bih najsrećnija da nam sudbina nije ovakva, da ne tražim ničiju pomoć. Ali šta ću da radim? Moj život je težak“ – rekla je majka Zorica, nevidljiva junakinja!
Zorica se zaista bori kao lav i, što je najvažnije, ne gubi nadu. Sigurna nagrada na nebu čeka ogroman krst koji nosi. To bi takođe značilo da bi joj ovozemaljski život nekako bio olakšan, bar da ne bi morala da kupuje hranu za svoju decu, i da stalno vraća dugove iz ionako preniskih primanja. Da se ne desi da pola dana nemaju šta da jedu. Sa nama je podelila i ono što joj je najteže...
„Najteže je moliti, srce mi se ledi kad nekom kažem da li imaš dve marke. Da im kupim hleba da jedu. Vodim i njih u manastir, svaki dan se molim Bogu da nam sutra donese sreću, da i mene sunce obasja. Ali bojim se. Bojim se ko će ih paziti kad mene nema, gde će oni? Ali šta ću da radim? Neka su mi živi i zdravi. Oni su moje sve. Daju mi snagu da se borim, daću sve za njih. I neka budu, ali oni su moji“ – pričala je plačući i udarajući rukom u srce.
Ratni veteran, nema ni 50 evra penzije
Istu zabrinutost deli i otac Zoran. Nismo ga upoznali pošto je bio na platu. Da bi bar nekako preživeo, u šezdesetoj godini obavlja najteže fizičke poslove na vrućini od 7 do 19 časova. Učestvovao je i u stvaranju Republike Srpske.
„Moj muž je bio na ratištu četiri godine. Branio je srpski narod i Republiku Srpsku. Sada prima samo 84 marke boračke naknade, što nije ni 50 evra. Moj čovek je moja najveća podrška. Vidi da meni nije lako, a ni njemu nije lako. Podržavamo se u svemu i ponosan sam na njega. Bori se kao more, iako se i razboleo“ – dodala je Zorica.
Majka Zorica je najmanje pričala o sebi, iako i ona ima dosta zdravstvenih problema (aritmija, pritisak, glavobolja, bubrezi...). Jedva vidi na jedno oko. Čak je prinuđena da ručno pere veš (uglavnom pocepano), za šta zagreva vodu nekad u loncu, nekad u flaši na suncu. Ali nije uznemirena, kaže „u ovom trenutku svako ima svoje muke“.
„Nemam ni šporet na struju, celo leto gorim. Unutra je 50 stepeni, a spolja 40. Šta da radim? Nadam se da će mi dobri ljudi pomoći. Neka Bog čuva i blagoslovi one koji mogu i one koji ne mogu“.
A o ovim junacima i svemu kroz šta prolaze mogla bi se napisati knjiga. Mogli bismo da posvetimo ceo izveštaj uslovima u kojima žive, od neadekvatnih kupatila i nedostatka kreveta, preko ogromne vlage i popucalih prozora, do bubašvaba i muva koje u velikom broju doprinose sablasnim uslovima. Da ne pominjemo da kablovi do njihove kuće prolaze kroz granje, pa svako nevreme može da napravi haos!
O najmlađim Novakovićima mogao bi da se snimi ceo film. Film pod nazivom "Volja za život!" Svojim osmehom, vedrinom i pričljivošću, sigurno bi nas naučili mnogim važnim životnim lekcijama, a pre svega da bar budemo zahvalni na svemu što imamo.
Razmišljali smo da li uopšte da istaknemo ovu priču, ali oni to zaslužuju. Novakovići zaslužuju i žele da se njihova priča čuje. Ono što ne zaslužuju je okretanje glave i zaborav!
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe stoga upućuje poziv svim dobrim ljudima da učinimo sve što je u našoj moći da im bar obezbedimo bolje uslove za život. Ne možemo rešiti sve probleme ove porodice, ali možemo im na konkretan način pokazati da smo uz njih. U nastavku su navedeni svi načini doniranja putem kojih ćemo prikupljati sredstva za renoviranje, završetak i opremanje njihove kuće, a svi koji žele direktno da im pomognu oko tekućih troškova koje imaju neka se jave da ih povežemo sa porodicom.
(Kurir.rs / Srbi za Srbe)
NE PROPUSTITE
