MILICI OTAC DONIRAO BUBREG, 7 GODINA KASNIJE RODILA JE ISKRU Njena borba počela od 12. godine, a na kraju je ostvarila bajku

Milica Cvetković Trajković (38) iz Vranja junakinja je jedne neobične priče.

- Došlo je do oštećenja glomerula. Razbolela sam se usled komplikacija gnojne angine. Bubrezi su radili kako treba do moje 28. godine - kaže ona.

Pre nego što je pošla na dijalizu, a onda i prošla kroz transplantaciju, lečila se na Univerzitetskoj dečojoj klinici "Tiršova". Redovno je koristila terapiju i održavala postojeće stanje. Kada je upisala višu školu, prestala je da se leči na dečjoj klinici, ali nije preduzela naredni korak.

- Onda su me uputili da nađem nefrologa za odrasle u KC, međutim, ja nisam otišla da se lečim - kaže navodeći neke podatke o svojoj bolesti. Veruje da bi sve kroz šta je prošla svakako došlo, možda samo nešto kasnije.

- Bubrezi kad krenu, to je progresivna bolest. Bitno je da se ne oštete, ali kad su već oštećeni, možda bih samo malo prolongirala transplantaciju, ali bih svakako došla do nje - navodi. Dodaje da se naredni put pregledala kada se vratila u rodno Vranje. Osećala se dobro, ali su nalazi pokazali značajno povišene vrednosti kreatinina. Na VMA su joj rekli da je na vratima dijalize, te da bi jedna jača prehlada mogla da je dovede do toga.

- Loše mi je bilo. Prehladila sam se, odustala od VMA i otišla za Niš. Tamo sam upoznala svoju doktorku. Dopala mi se na prvi pogled. Rekla je da prolongiramo dijalizu i da krenemo sa pripremama za transplantaciju - kaže dolazeći do prelomnog časa.

Prve analize su pokazale da tata i ona imaju istu krvnu grupu. Očekivala je da i da tipizacija tkiva bude dobra. Ipak, taj postupak je bio dug i iscrpljujuć za oboje.

- Morali smo da odradimo pregled zuba, srca, pluća, ja ginekološki pregled, gastroskopiju, pregled krvnih sudova, proveru bešike... I tata je sve živo radio. Njemu su morali da mere bubreg, meni karlicu - da vidimo može li da se smesti. Svašta je bilo, pre osam godina. Ja iskreno zaboravljam - kaže nam dodajući da svega i ne želi da se seti. Uprkos nadama i tome da se u postupak krenulo sa jasnim planom, pa i sa nekakvom izvesnošću, jer je od početka imala donora, Miličina priča nije prošla bez komplikacije. Nalazi su se toliko pogoršali da je morala da krene na dijalizu.

- Imala sam venski kateter na vratu šest meseci - opisuje.

Kaže i da je operacija najpre zakazana za januar 2015, ali da je usled nedostatka lekova morala biti pomerena. Šesti maj te godine bio je njen dan.

- Jedina želja koju sam posle toga imala bila je da se ostvarim kao majka - počinje o temi koja je od njene priče napravila bajku. Dakle, ova junakinja je godinama želela da postane mama, ali nije smela. Par godina je trebalo da se organizam oporavi i osnaži. Tu su bili i lekovi, koje je trebalo menjati, a opet im dati vreme.

- Morali smo da sačekamo da 'to malo nalegne' - kaže ova Vranjanka, slikovito se koristeći izrazima svoga kraja. Kad se već oporavila, imala je razgovor sa doktorkom. Dobila je podršku i predlog rešenja. Sve ju je, kaže, poslušala. Međutim, vojevanje ove bitke se odužilo. Utom je naišla na lekara u dispanzeru za žene u Vranju, koji se priključio stvaranju magije.

- Nije hteo da krene sa hormonima. Dao mi je lek. 'Nemoj da misliš da je to šarena laža. Pij ga dvaput dnevno. Imam žene koje nisu uspele vantelesno, a sa ovim ostale trudne'. Trećeg meseca sam uspela - objašnjava.

U petom mesecu trudnoće javio se problem sa hemoglobinom.

- Jela cveklu, mešala med i koprivu, ali ništa... Morala sam na transfuziju - kaže dodajući da su se neki od nalaza pogoršali, pa da su lekari odlučili da je porode nešto ranije - carskim rezom.

Beba se zove Iskra. Rođena je zdrava, ima 13 meseci. Njena mama je takođe dobro; pre mesec dana je radila analize. Dobro je i deda, onaj koji je njenoj mami dao svoj bubreg, ujedno joj dajući priliku da postane roditelj. On odlazi na šestomesečne preglede i ne pije nikakav lek, tihi heroj naše priče. Ono što je Milici bilo bitno da istakne upravo je složenost tog zajedničkog čina - donorstva.

- Ljudi misle - neću da doniram organe da me ne ubiju na ulici. Tata je morao sve živo da proveri. Treba sve da se poklopi - kaže dodatno opovrgavajući ionako suludu ideju da bi neki potencijalni donor sebi mogao "navući bedu na vrat", takoreći dželate.

Donorske kartice već neko vreme ne postoje. Zakon propisuje da o organima moždano mrtve osobe moraju saglasno odlučiti članovi porodice. Jedna osoba sa konstatovanom moždanom smrću mogla bi spasiti četiri života: doniranim srcem, jetrom i bubrezima. Moguće je donirati i rožnjaču oba oka, a naši lekari se nadaju da će u Srbiji uskoro biti omogućena i transplantacija pluća.

Bitno joj je bilo i da druge opomena da vode računa o svom zdravlju i da ih upozori - samo će porodica biti uz vas. Sa nežnošću priča o časovima koje je provela s majkom na putu do Niša.

- Ona mi je bila desna ruka. Na svaku je kontrolu išla sa mnom - govori o prošlom letu i danima pred porođaj.

-Muž je bio presrećan, pita kad ćemo drugo - spominje još jednu osobu koja ju je podržala kroz sve što je prošla i koja ju je s ljubavlju pratila i u godinama pre transplantacije. Kaže da je imala i podršku prijatelja iz detinjstva. Srećna je, kaže, što radi u firmi koja je pokazala razumevanje za njeno zdravstveno stanje.

Milica je prva pacijentkinja u istoriji niškog Kliničkog centra kojoj je urađena i transplantacija bubrega, a zatim i porođaj.

Kurir.rs/Telegraf