SRBI IDU U BEČ ZBOG ŠOPINGA, PREKOPUTA KOSTI NAŠIH SLAVNIH PREDAKA: Niko nije čuo za LOGOR SRPSKE elite, retko ko zapali sveću

Odakle početi ovu priču... Kuda god da se usmeri - tužna je. Veoma. I ne zna se zapravo šta je bolnije - sudbina tih Srba izmučenih u austrougarskom logoru Nežider ili to što njihovi sunarodnici stotinak godina kasnije nadomak humki stradalnika idu u šoping i ne obaziru se. Verovaćemo iz neznanja. Ni sveću da zapale. Srbi tako malo znaju o Srbima.

Nadamo se da ćemo ovim tekstom da onim Srbima koji svraćaju u čuveni autlet centar Parndorf, a koji se nalazi tu preko puta strašnoga mesta iz Prvog svetskog rata i na samo trideset minuta od Beča, a takvih je na hiljade, probudimo želju da svrate i odaju počast srpskim internircima.

- Život u logoru bivao je sve teži. Onde se bolest ugnjezdila, a smrt kosila. Bilo je dana kada iz našeg kruga odnesoše u izvesnim vremenskim razmacima jedan za drugim 10 leševa, da ih bace u jamu. Tek što bi se u nama stišao užas takvog jadnog prizora, sledovao bi mu idući. Zato nam se pričinjavalo da je broj umrlih još veći - pisao je slavni naučnik Milutin Milanković, koji je u logor doveden 21. oktobra 1914. godine.

On je bio jedan od 14.500 srpskih i crnogorskih civila, koliko je Dušan Krivokapić zapisao da ih je prošlo kroz logor.

- U lageru je svoje kosti ostavilo 9.700, iz lagera je golu dušu iznelo 4.800 lica - naveo je Krivokapić.

Nežider je bio koncentracioni logor za srpsku elitu, iliti kako je zabeležio Miladin Nikolić Rasinski "za sve one koje od kojih je Austrougarska strepela". Istina, strepeli su oni umnogome od srpskih vojnika, ali školovani i obrazovani bili su posebna opasnost.

Iza zidina zgrada i konjušnica stare husarske kasarne, vremenom dograđivane, u veoma lošim uslovima uz neretku pojavu epidemija zatočeni su bili mnogi ugledni Srbi, među kojima Miloš Đosić, potpredsednik Narodne skupštine Kraljevine Srbije, Jovan Vojinović, otac srpskog komitskog vođe Koste Vojinovića, pa Aca Binički, operetski glumac i reditelj, Vladeta Dragutinović, glumac, Sima Pandurović, pesnik, Krsta Cicvarić, novinar, Marko Murat, slikar, Jovan Ilkić, arhitekta, Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji, dr Milirad Nedeljković, profesori, učitelji, književnici, narodni poslanici, sudije, advokati, lekari, i 160 sveštenika.

Milutin Milanković ovako je opisivao dolazak Srba u Nežider i gubljenje vere u slobodu:

- Izmučeni ratnim događajima, iscrpljeni mukama transporta u zabravljenim furgonima, izgledali su kao aveti. Strpaše ih u prizemlje kasarne gde su se pre toga nalazile konjske štale. Počeše umirati kao mušice, spočetka po jedan dva dnevno, a kasnije njih sve više i više. Njihova pričanja ubiše u nama svaku nadu i osetismo svu težinu robovanja.

A nad svim tim nesretnicima nadvijala se senka Julijusa Vajngrabera, izuzetno strogog komandanta logora, koji je naredio da se izgladnelost. od kojih su mnogi umrli, kao uzrok smrti službeno zavodi iznurenost srca!

Poslednja žrtva obesti i varvarstva Austrugara bila je Persida Matković iz Gornjeg Milanovca. Ubijana je 30. oktobra 1918, dan pred raspuštanje koncentracionog logora.

Zato, Srbi i Srpkinje, kada krenete da kupujete jeftino u autlet centru Parndorf, odvojite vremena, i posetite mesto velikog srpskog stradanja. Otrgnimo ga zajedno od zaborava.

Kurir.rs