Dušan Radović na ovim prostorima bio je poznat po svom stvaralaštvu još za vreme života. Danas se navršava 101 godina od njegovog rođenja, a ono što je ostalo iza njega, autentičan je svedok kako prošlih vremena, tako i sadašnjosti.
Postoje ljudi koji se rode u Beogradu i nikada ne nauče da ga cene. Ima i onih kojima je ovaj grad samo usputna stanica. Međutim, Duško Radović, Nišlija po poreklu, je Beograd voleo, nadgledao i opominjao, ali i zadužio, budno motreći ga i obraćajući se svakog jutra u 7 i 15 putem radio talasa uz prepoznatljive reči: "Beograde, dobro jutro”.
Beograde dobro jutro
Leta 1975. na 23. sprat Beograđanke stiglo je veliko pojačanje. Nakon dosta kolebanja i nećkanja, Duško Radović na nagovor jednog od osnivača Studija B Dragana Markovića, prihvata poziv i priključuje se timu. Isprva je pisao tekstove za reklame.
Tadašnji direktor Marković, uvideo je da Radović može da pruži više - novi programski sadržaj i dodatni kvalitet. Tako se jednog julskog jutra sa talasa radija Studija B prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro".
Emisija je počinjala je u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, ne bi li pripremio tekstove za program koji je išao uživo. Neretko je na posao dolazio natmuren i mrzovoljan, zbog čega su ga nazvali Tmuša.
Ako već možemo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih
Gašenju emisije Duška Radovića, prethodiće, po sudu partije, veliki i svakim danom sve veći broj “nepodobnih” političkih aforizama kojima je urbana legenda budila pospane Beograđane ušuškane u prividni spokoj osamdesetih.
Duškove opaske i aforizmi posebno su smetali Ivanu Stamboliću, tadašnjem prvom čoveku Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, i generalu Nikoli Ljubičiću, predsedniku predsedništva Srbije.
Po nekim izvorima, "kap koja je prelila čašu" je bila Duškova rečenica:
- Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.
Zbog ove rečenice, naizgled naivne, ali preteće po sistem koji je vešto prikrivao svoje mane, Radović je sklonjen sa Studija B. Poslednju emisiju uradio je 1983. godine.
Još jedno njegovo predviđanje iznerviralo je tadašnju poličku strukturu.
- Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo.
Slušaoci su se pobunili, zvali redakciju, protestovali. Stambolić je bio uporan, i pretio da će "ugasiti i Studio B, ako treba”. A Duško je shvatio da je pametnije da se povuče.
Kad su uvideli da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi, krajem 1983. održan je sastanak na kome su se našli odgovorni ljudi iz Studija B, sam Duško Radović i Ivan Stambolić koji je ponudio da Duško može ponovo da započne svoju emisiju.
Ali, tad je bilo kasno, sve što je Duško imao da kaže na tu temu bilo je:
- Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme, rekao je tom prilikom.
Gašenje emisije mu je teško palo
- U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima izgubio sam moć govora, teško govorim a i oslabio sam - zapisao je Duškove reči njegov brat, Brana Radović.
U sledećem momentu, omiljeni Beograđanin bio je ozbiljno bolestan.
- Nismo odmah znali o čemu je reč. Dobio je upalu produžene kičmene moždine, bolest koju izaziva jak stres. Lekar je to objasnio Brani Crnčeviću. Ispričao mu je da je i Aristotel Onazis umro od iste bolesti koju je dobio kada mu je sin stradao u avionskoj nesreći. Lekar je rekao Brani:
- Kad Onazisu koji ima milione nije bilo spasa, teško da će i Dušku. Polako se gasio na naše oči - ispričao je Brana Radović.
I Milovan Vitezović ga je video posle teških operacija. Izgubio je snagu, ali ne i duh, čak i na samrti je u svom maniru izbacivao životnu mudrost upakovanu u duhovite komentare.
- Pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio - crnohumornim rečima:
- Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnostI.
Duško Radović je preminuo 16. avgusta 1984. godine.
Ja sam dokoličar
Duško nije voleo da za njega kažu da je pesnik. Mislio je kako je pesnik samo srećan uređaj koji proizvodi pesme. Za sebe je govorio da je dokoličar.
- Jedino dokoličari imaju vremena i razloga da se bave takvim stvarima kao što su humor, posmatranje, zapažanje drugih i istovremeno imaju osećanje krivice. Mislim da su pola sveta radni ljudi bez duha, a pola dokoličari.
Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i urednik Studija B.
Objavio je knjige „Poštovana deco“, „Tužibaba i još 9 jednočinki“, „Zašto deca čačkaju nos“, „Pričam ti priču“, „Gde je zemlja Dembelija“, „Na slovo na slovo“, „Ženski razgovori“, „Plavi žaket“ i mnoge druge. Ostavio je veliki trag na televiziji, radiju i u pozorištu.
I 39 godina nakon smrti Duška Radovića, njegove rečenice ne prestaju da se citiraju, a i dalje važi teza da niko nikada nije tako snažno opisao Beograd, kako je to radio on.
Kurir.rs/D.B.
NE PROPUSTITE
