Albanka Marijana je rodni Lješ zamenila Kosovskim Pomoravljem udajom za Srbina Časlava Jevtića sa kojim je počela da gradi novi život u Rajanovcu kod Kosovske Kamenice pre 11 godina.
Brak Albanke i Srbina, Marijane i Časlava, dokaz je da ljubav može da spoji kulturološke razlike i prevaziđe jezičke barijere. Sve je počelo pre desetak godina kada je Jevtić odlučio da se iz Uba vrati svome selu i staroj majci, oženi se i na Kosovu stvara porodicu.
„Želja da se vratim svom ognjištu zbog majke je bila jako velika, tako da sam se vratio 2011. godine iz Uba, ovde, u svoj zavičaj, gde sam odrastao, gde sam se školovao. Onda sam shvatio da ne možemo sami da živimo, put me je naneo u Albaniju, gde sam upoznao Marijanu, rodila se neka ljubav između nas dvoje i već početkom proleća 2012. godine Marijana je stigla ovde“, priča Časlav.
Marijana je u Rajanovcu zatekla oronulu kuću, a kako je Časlav srčani bolesnik, veći teret obaveza pao je na nju.
„Sav teret ovog domaćinstva snosi ona, preuzela je sve na svoja leđa, a sada i deca, jer ja ne smem puno da radim. Oni pokose, sakupe, doteraju... sve rade u polju. Sve u svemu, zadovoljni smo i prezadovoljni. Živimo od poljoprivrede, imamo nešto zemlje i stoke i tako se snalazimo. Sa njenima u Albaniji jako dobro stojimo, čujemo se, oni dolaze.
Supruga sada treba da ide kod njih, prošle godine je isto bila, a ja ne idem zbog zdravstvenih problema. Živimo od neke socijalne pomoći, školujemo dvoje dece. Deca su jako dobri učenici, odlične su, samo stižu pohvale za njih. Živeti se mora. Zahvaljujemo svim ljudima dobre volje koji su nam pomogli i koji nam i dalje pomažu, hvala im puno, šta drugo da kažem“, kaže Časlav.
Na početku nije bilo lako, Marijana nije znala srpski, a ni Časlav albanski, vremenom su i te prepreke prevaziđene, a okolina je jako dobro prihvatila snaju iz Albanije.
„Ljudi su dobri, malo mi je bilo teško na početku, ali sada, naučila sam dosta jezik, mada ima još stvari koje ne znam, ali dobro je. Imam komšinice, dolaze. Dolazim iz mesta koje je pored mora i teško je bilo na početku, ali kada mogu idem kod mojih. Imamo posla dosta i ne stižemo“, kaže Marijana.
Kruna Marijanine i Časlavove ljubavi su dve kćerke, Anđela i Vera. Naviknute na skroman život, svakodnevno pomažu roditeljima u obavljanju kućnih, ali i poljoprivrednih poslova.
„Lepo nam izgleda dan, radimo, muzemo, čistimo, učimo. Imamo puno drugara, igramo se, dolaze oni kod nas, mi kod njih“, rekla nam je Vera.
Za Časlavovu majku, Živku, u selu nema bolje i vrednije žene od njene snaje Marijane.
„Jedva sam čekala da mi dođe u kuću, sama sam bila, nisam mogla da radim. Čim je došla rekla sam joj "evo ti snajka ovo je sve tvoje". Dobra je, lepa. Radi po kući, sve ovo što vidite ona radi, čisti. Ja ne mogu, stara sam. I vodi računa o deci, školuje ih, ide čak i u njivu. Sve živo. Nema u selu žene kao što je ona“, govori nam Živka.Kurir.rs/Kosovo online
NE PROPUSTITE
