Više od 30 godina je prošlo od zločina nad Srbima počinjenih na isti datum - 19. decembra, na Nikoljdan u Novoj Gradiški i Foči.
U napadu na srpsko selo Šagovina Mašićka kod Nove Gradiške, 1991. godine, hrvatske Zenge likvidirale su najmanje 55 ljudi, među kojima 31-og civila. Godinu dana kasnije, u selu Jošanica kod Foče u krvavoj odmazdi "bošnjačke" vojske, 56 srpskih duša mučki je ubijeno u jednom danu, na svetog Nikolu 1992. godine.
Gostujući u jutarnjem programu Dušanka Lalović, koja je preživela masakr u Jošanici na Svetog Nikolu te 1992. godine, podelila je nemilo sećanje sa gledaocima Kurir televizije.
Na početku razgovora izrazila je nadu da se takvo krvavo jutro koje je preživela nikada više ne ponovi.
- Bez obzira na to što je prošlo 31 godina, sećanja su sveža, kao da je to bilo juče - započela je.
NE PROPUSTITE
- Otišla sam na slavu kod dede i babe u selu Medanovići, nesvesna mogućnosti da bi jedno takvo jutro moglo da se dogodi. Početak je bio normalna slava, onako kako to obično biva kod nas, da bi nas ujutru probudila strašna pucnjava.
Nismo znali šta se dešava, ali videli smo da sva okolna sela oko mog sela gore, a onda je krenuo napad i na moje selo. Sećanja su i dalje sveža kao da se to jutro upravo desilo ponovo. Bežali smo celo jutro, kroz potoke, šume, u maloj grupi u kojoj sam se našla - rekla je.
Sa Dušankom je bila tetka, rođena sestra njenog oca Stojanović Gojka, koja je trčeći zajedno sa njom prva bila ranjena, pa prebijena i na kraju ubijena.
- Njenim telom je spasila moj život...
I dalje se sećam tih krika i jauka kada su nas uočili u jednom žbunju i kada su krenuli u poteru za nama. Na neki način sam uspela da se sakrijem i upadnem u grmlje. Nažalost, to jutro sam čak pokušala da izvršim samoubistvo kako me ne bi uhvatili živu, ali neka unutrašnja želja za životom mi je dala snage da nastavim.
Bežala sam celog dana, bežala, bežala, sve dok se nismo vratili u svoje razoreno selo kasno popodne. Zatekla sam dedu ispred kuće, gotovo mrtvog. Nekoliko metara dalje bio je i moj otac. Prizori su bili strašni tog dana u Jošanici, gde je 56 ljudi izgubilo život - ispričala je Lalović.
Istakla je da su u tom zločinu stradale četiri generacije.
- Najmlađa žrtva bila je dvogodišnja devojčica. Takođe, porodica Višnjića Vukadina, takođe četiri generacije, takođe je stradala. I veliki broj drugih ljudi iz Jošanice!
Jošanica je bila podeljena, pola je slavilo, a pola je dolazilo na slavu, kao što je to kod nas bilo uobičajeno. Sećanje na taj dan je neizbrisivo.
Iako se misli da su u tom zločinu učestvovale i komšije druge veroispovesti, sagovornica Kurira kaže da nije poznavala nikog od tih ljudi, jer je živela u Foči.
- Ja sam živela u Foči. Otišla sam na slavu kod dede i babe. Ne poznajem te ljude. Ali s obzirom na to da je Jošanica bila svojevrsno mesto gde su ljudi različitih etničkih grupa živeli i bavili se poljoprivredom i stočarstvom do 1992. godine, čak su i komšije bile muslimani - istakla je.
Prema nekim informacijama, na dan pre masakra u Goraždu je bilo postrojeno oko 1000 vojnika, što znači da ih je neko morao dovesti u Jošanicu.
- Ne bi to mogao da uradi neko iz Višegrada ili Goražda, posebno ako znate geografski gde se nalaze Hodžići. Morao bi ih neko pokazati - istakla je.
Ako se uzme u obzir da je zločin u Jošanici tek u avgustu ove godine došao pred sud Bosne i Hercegovine, uprkos tome što je Lalović godinama apelovala na tužilaštvo Bosne i Hercegovine da podignu optužnice i procesuiraju zločin, ona očekuje konačnu pravdu za stradale.
- Očekujem ovozemaljsku pravdu, a onu Božiju će se potruditi Bog. Strašno je bilo to što je odbijena optužnica i jednom olovkom pokušali da zbrišu ono što se desilo! - rekla je Lalović.
Kurir.rs
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
