ČAŠICA RAZGOVORA STARIJIMA NAJVAŽNIJA

Ako ka­že­mo sta­ri­je oso­be, uglav­nom mi­sli­mo na one ko­ji ima­ju vi­še od 65 go­di­na, ali ta gra­ni­ca se stal­no po­me­ra, jer je sa­vre­me­na me­di­ci­na do­ne­la ve­li­ki na­pre­dak u odr­ža­va­nju zdra­vlja i pro­du­ža­va­nju ži­vo­ta. Me­đu­tim, kva­li­tet ži­vo­ta ni­je svi­ma isti, na­ro­či­to u ze­mlja­ma u tra­n­zi­ci­ji. Na osno­vu isku­stva, na­j­ve­ći pro­blem u na­šoj ze­mlji je ose­ća­nje usa­mlje­nos­ti, izo­lo­va­nos­ti, otu­đe­nos­ti, kao i ne­dos­ta­tak fi­nan­si­ja - ka­že u in­te­r­vjuu za Ku­rir dr Ta­tja­na Vla­ško­vić Jovićević, spe­ci­ja­li­sta psi­hi­ja­tri­je i li­ce­n­ci­ra­ni RE & KBT psi­ho­te­ra­peut.

l Sta­ri­je oso­be se če­sto suo­ča­va­ju sa sti­g­ma­ti­za­ci­jom i dis­kri­mi­na­ci­jom u dru­štvu. Ko­li­ko ih ti ste­reo­ti­pi o sta­ri­ji­ma mo­gu ma­r­gi­na­li­zo­va­ti i sma­nji­ti nji­ho­vu dru­štve­nu in­klu­zi­ju?

- Zbog na­pre­t­ka te­h­no­lo­gi­je i me­di­ci­ne lju­di po­ku­ša­va­ju da osta­nu sve mla­đi, ose­ća se pri­ti­sak u smi­slu da su za­bra­nje­ne bo­re, vi­šak ki­lo­gra­ma, opu­šte­na ko­ža, a to na­j­vi­še tr­pe oni ko­ji pri­rod­no sta­re, pa su če­sto dis­kri­mi­ni­sa­ni kao „ba­be/de­de“, „za­pu­šte­ni“ i sli­č­no. Sta­rost je ta­ko­re­ći za­bra­nje­na, na nju se gle­da kao na ne­dos­ta­tak, sla­bost. Za­to lju­di idu i u kra­j­nost i mo­gu da bo­lu­ju od tzv. te­le­sne di­smo­r­fi­je, ka­da mi­sle da im je deo te­la uža­san, odvra­tan, i stal­no ra­de hi­ru­r­ške ko­re­k­ci­je i ope­ra­ci­je.

l Ka­ko se sta­ri­ji lju­di mo­gu no­si­ti s usa­mlje­no­šću i de­pre­si­jom i ko­je su pre­ven­ti­v­ne me­re za oču­va­nje nji­ho­vog men­tal­nog zdra­vlja?

- Pos­to­ji pro­blem usa­mlje­nos­ti. Ne­ka istra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da sta­ri­ji lju­di i po se­dam da­na ni sa kim ne pro­go­vo­re, što mo­že da iza­zo­ve de­pre­si­ju, an­k­sio­znost, čak i mi­sli o sa­mou­bi­stvu. Če­sto se de­ša­va da su im de­ca van ze­mlje, da su se pri­ja­te­lji otu­đi­li, a s ko­m­ši­ja­ma me ko­mu­ni­ci­ra­ju. Za­to je bi­t­no da se što vi­še me­đu­sob­no dru­že i pra­ve udru­že­nja u smi­slu pen­zio­ne­r­skih klu­bo­va, da ima­ju ho­bi­je, še­ta­ju re­dov­no, jer je so­ci­ja­li­za­ci­ja na­j­bo­lji lek.

l Ko­ja je ulo­ga po­ro­di­ce i za­jed­ni­ce u po­dr­šci sta­ri­ji­ma da se ne bi ose­ća­li usa­mlje­no?

- U to­me se i ogle­da ulo­ga dr­ža­ve i za­jed­ni­ce, da or­ga­ni­zu­ju i otva­ra­ju što vi­še klu­bo­va i udru­že­nja, gde pen­zio­ne­ri mo­gu da do­la­ze i dru­že se bez ob­zi­ra na fi­nan­si­j­ske mo­gu­ć­nos­ti. A i do nas kao gra­đa­na je da pro­ba­mo da bu­de­mo hu­ma­ni, kad vi­di­mo da je ne­ko u ko­m­ši­lu­ku sam, bo­le­stan, da ga sva­kod­ne­v­no pi­ta­mo tre­ba li mu ne­što, ali pre sve­ga da po­pri­ča­mo s njim.

l Na­ža­lost, pos­to­je i slu­ča­je­vi zlou­po­tre­be sta­ri­jih oso­ba - fi­zi­č­ke, emo­cio­nal­ne ili fi­nan­si­j­ske pri­ro­de, kao i slu­ča­je­vi za­ne­ma­ri­va­nja?

- Pos­to­ji mo­gu­ć­nost zlou­po­tre­be sta­ri­jih oso­ba, u smi­slu fi­nan­si­j­skog zlos­ta­vlja­nja i za­ne­ma­ri­va­nja, ali i fi­zi­č­kog, se­k­sual­nog, i to če­sto od lju­di u ko­je te oso­be ima­ju po­ve­re­nja. Za­to je bi­t­no da dr­ža­va bu­de uklju­če­na u nji­hov ži­vot u smi­slu so­ci­jal­ne po­dr­ške, raz­go­vo­ra, da lju­di iz na­dle­žnih cen­ta­ra za so­ci­jal­ni rad po­vre­me­no obi­la­ze ugro­že­ne ka­te­go­ri­je.

l Po­ro­di­ce se če­sto suo­ča­va­ju sa iza­zo­vom pru­ža­nja od­go­va­ra­ju­će ne­ge i bri­ge sta­ri­jim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, po­se­b­no ako ra­de i ima­ju dru­ge oba­ve­ze. Šta je re­še­nje?

- Ni­je la­ko ni mla­đim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, jer i oni se suo­ča­va­ju s ve­li­kim pri­ti­sci­ma i pro­ble­mi­ma. Za­to bi bi­lo do­bro da po­tra­že i stru­č­nu po­moć, ra­spi­ta­ju se o tu­đoj ne­zi i po­mo­ći, na­đu na­čin da ne za­pos­ta­ve svo­je sta­ri­je čla­no­ve po­ro­di­ce, ali sva­ka­ko je ča­ši­ca raz­go­vo­ra nji­ma na­j­va­žni­ja, ose­ća­nje da ne­g­de pri­pa­da­ju, da su pri­hva­će­ni i vo­lje­ni, jer se na taj na­čin na­j­bo­lje bo­ri­mo s de­pre­si­jom, usa­mlje­no­šću, izo­lo­va­no­šću. Gle­da­j­te i pra­ti­te svo­je ro­đa­ke, ko­m­ši­je, po­zna­ni­ke, po­mo­zi­te im kad god vam se pru­ži pri­li­ka, jer će­mo i mi za ne­ko­li­ko go­di­na bi­ti u istoj si­tua­ci­ji. Za­to bu­di­mo em­pa­ti­č­ni i hu­ma­ni.