STEVAN PROSLAVIO 100. ROĐENDAN! Najstariji čitalac Kurira oslobodio decu iz ustaškog logora, preživeo rak grla, infarkt i koronu

Deda Stevan Popratina iz Bačke Topole preživeo ratove, infarkt i koronu, a pobedio je i rak grla. Srećan, voljen i poštovan, uz prijatelje i rodbinu, zamislio je želju i oduvao svećice na torti proslavljajući jubilarani 100. rođendan!

Verni je čitalac Kurira, pa je njegova porodica, kao rođendansko iznenađenje, pozvala našu redakciju da budemo gosti.

- Dede, ovde su novinari Kurira! - predstavila nas je ćerka Duška Marčeta (65). Deka se živahno okreće. Upućuje nam prijatan osmeh. Nudi nas da sednemo. Duška donosi kafu, rakiju, domaće kolače...

A o Stevanovom životu, dugom čitav vek, mogli bi se napisati romani. Rođen je 11. marta 1924. na Kordunu, u zaseoku Klanac, opština Slunj. Imao je sedmoro braće i sestara. Najstarija je umrla mala. Živelo se teško.

Čita novine bez naočara

Najstariji verni čitalac Kurira

- Deka čita Kurir od prvog broja. Ne propušta, to mora da se ima. Ujutru prelista novine, a onda uveče obnovi gradivo - priča ćerka Duška:

- Ima 100 godina, a čita bez naočara. Nekad ga podsetimo da ih ima, da ih stavi kako se ne bi naprezao, ali vidi on i ovako...

Dedi predajemo simboličan poklon - tortu, svećice sa tri brojke, šolju sa logom i uramljenu naslovnu stranu Kurira sa porukom: "Srećan rođendan, deda Stevane!"

Srećan je. Porodica mu je pre nekoliko godina u šali obećala da će kad dočeka stotu - pozvati novinare. Tako i bi.

- Celo selo je bilo siromašno. Naša kuća je faktički bila štala. Mi smo bili na spratu, a dole ovce i krave. Na tavanu miševi. Sećam se, majka skuva palentu i istrese je na sto, donese nam kašike i jedemo. Nije bilo tanjira. U školi smo nosili tablu, pisaljku i krpicu s kojom smo brisali tablu. Nije bilo voća, kao što danas deca jedu. Tražili smo divlje kupine i jabuke, i ako ih nađemo, eee, to je bila sreća... - kaže Stevan, koji se i pored svega rado seća detinjstva.

OSLOBAĐAO SRPSKU DECU IZ USTAŠKOG LOGORA

A onda je došao Drugi svetski rat. Ustaše su spalile ognjište. Pobegli su u šumu. Sa ocem i dva brata je od 1942. bio u partizanima. Stevan je sa, kaže, više od 1.500 vojnika poslat da oslobodi logor Jastrebarsko u blizini Zagreba, jedini logor za decu u porobljenoj Evropi. Osnovali su ga Hrvati, a ne Nemci.

Nekad se mnogo družilo

Danas više ni poštari ne dolaze

Deka Stevan kaže da ne voli telefone, da ne valja što u današnje vreme ima toliko stvari - tehnike i svega, te da je najgora promena ta što se ljudi više ne druže.

- Kada sam bio mlad, kada bude svinjokolj, tu dođe po 20-30 ljudi. Bude balon od 10 litara belog vina, pa crnog, i obavezno harmonika. Toga više nema. U Belom Manastiru smo konačno bolje živeli, pa smo 1959. ili 1960. kupili televizor. Prvi u ulici smo ga imali. Komšije su dolazile, bude nas najmanje 15. Nije bilo stolica, na podu smo sedeli i gledali. Deca se ispod stola igrala. A danas... Ni poštari više ne dolaze da donesu penziju.

- Od Slunja do Zagreba smo išli peške, skoro 100 kilometara. Oslobodili smo oko 1.000 dece, koju su posle vraćali preživeloj rodbini, a mi smo se vratili na Kordun i u Liku. Ranjen sam 1943. u Gorskom Kotaru, kada smo napali nemački voz sa municijom. Pogodili su me geleri granate. U bolničkom šatoru su me zašili, gelere nisu vadili, pa tako i dan-danas imam po jedan u vratu i plećki.

Države u kojima je živeo deda, a da se jedva pomerio

• Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
• Kraljevina Jugoslavija
• FNRJ
• SFRJ
• Hrvatska
• SRJ
• Državna zajednica SCG
• Srbija

Suprugu Koviljku je upoznao u ratu, a venčali su se 1944. Dobili su Mirjanu i Dušku. Mirjana je umrla kao dete. Stevan je po ratu ostao u vojsci, pa su se selili često. Nizale su se prekomande Sarajevo, Kolašin i Beli Manastir.

RAK GRLA, INFARKT, KORONA

- Kada se smirilo sa SSSR, Tito je sve nas sa višim činovima penzionisao. Bio sam kapetan prve klase i još mlad. Morao sam nešto da radim, pa sam se honorarno zaposlio u socijalnom. Rak grla mi je otkriven 1976. Operisali su me i rekli da moram na zračenje. E, to nisam hteo: "Ako moram da umrem, neka umrem." Išao sam redovno na kontrole, srećom, nije se vraćalo.

Od tada teško priča. Navikao se, kao i njegovi najbliži. Sve ga razumeju. Iz Belog Manastira 1998. se sa Koviljkom preselio u Bačku Topolu. Nije se moglo više u Hrvatskoj, kaže. Godine 2014. imao je infarkt. Ugrađena su mu dva stenta, a 2020. je živu glavu jedva izvukao zbog korone.

- Ne volim ni pečeno ni prženo da jedem, samo "na kašiku" - pasulj, grašak, boraniju... Volim slaninu. I luk obavezno. I crni i beli. Ali glavna stvar koja me je održala je, mislim, rad. Treba raditi. Uvek. Bilo šta. Ja sam do jesenas okopavao baštu. Sad ne mogu, bole me noge. Ruke mogu, ali noge ne. Više nema nekih želja.

Lep gest

Ministar na rođendanu, a čestitke i od predesnika Vučića

Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja prisustvovao je proslavi rođendana.

- Stevo Popratina kapetan prve klase, učesnik Drugog svetskog rata i ratni vojni invalid iz Bačke Topole danas je napunio 100 godina i pozvao me da sa Milicom dođem na njegov rođendan koji su mu pripremili unuci i praunuci, a ja sam imao čast da mu u ime predsednika Aleksandra Vučića i u svoje ime čestitam - napisao je ministar Selaković na instagram profilu:

View this post on Instagram

A post shared by Никола Селаковић (@nikolaselakovic.official)

- Kad se susretnemo sa čovekom koji je svedok i učesnik čitavog veka dobijemo nesvakidašnju snagu i motiv da se borimo i pobeđujemo za naš narod i za našu Srbiju.

TREBA SAMO BITI ČOVEK

- Kada se preklopi ono tužno sa onim što je bilo lepo, bude više lepih stvari. Kada je porodica na okupu, onda je to ono pravo i onda se vidi da je čovek uspeo u onom za šta se ceo život borio i radio.

Obožavao suprugu

Ponekad se pita šta je za jedan vek stvorio

Deda Stevan je, kako priča njegova ćerka Duška, teško podneo smrt supruge Koviljke, koja je umrla 2009.

- Mnogo ju je voleo. Ona nije bila školovana, imala je dva razreda osnovne, ali, šta god bi rekla, to bi za njega bila zapovest. Pratila ga je gde god da idu. Dok su bili siromašni, sve stvari bi im stale u sanduk za drva. Šinjelom su se pokrivali kad nije bilo drugog. Ona je pre smrti slomila kuk. Do poslednjeg daha ju je dvorio. To je bila prava ljubav. Sa njom je u Baranji gradio kuću. Sami su mešali beton. Posle su tu kuću prodali budzašto i kupili ovu u Bačkoj Topoli. I sad ponekad kaže: "Šta sam ja za svojih 100 godina stvorio, jednu kuću?! Šta ostavljam iza sebe?!" Međutim, onda uzme nešto da radi, i prođe ga.

Mlađim generacijama savetuje da imaju što više dece i da se "lepo ponašaju". - Treba samo biti čovek - otkriva deka ovaj tako jednostavan, a ujedno tako komplikovan recept.

Ne miruje. U restoranu ga je juče na 100. rođendan čekalo 100 dragih ljudi da proslave jubilej.

Bonus video: