"PUCAJ BRATU U NOGE DA NE KRENE ZA MNOM!" Bolna ispovest majke poginulog borca: Javio je da dolazi za 10 dana, doneli su ga mrtvog

- Plašim se rata i strahujem da ne dođe do nas. Jer sam prošla dva rata. Mene je rat zakačio u BiH-u 1992. godine koji sam ja sa svojom porodicom preživela. To je prva agonija koju sam ja preživela. Živeli smo u Bugojnu i onda smo iz Bugojne morali da odemo u Donji Vakuf gde je bila porodična kuća moga muža i tu smo do kraja rata ostali. Nakon toga odlazimo u Prijedor, iz Prijedora smo došli u Gajdobru. U Gajdobru me zatiče ponovo bombardovanje. Moj sin se javlja dobrovoljno, odlazi na poziv i pisalo je da ide u Bubanj potok. Ja do tad nisam nikad čula za Bubanj potok, zaista. Više ništa nismo znali za njega. Pred njegovu smrt, jedno deset dana, on se javio odnekud. To je moralo da bude negde 12. aprila, jer je on 20. aprila poginuo. Dakle, 12. aprila se on javlja telefonom, ja se javljam na telefon. Mlađi sin je hteo da se javi, ali mu on to nije dao. On mi je tada rekao "majka, ne daj Vladimiru da krene, doći ću za deset dana, pucaj mi u noge da se i ja više ne vratim, ali pucaj Vladimiru u noge, ne daj mu da krene za mnom". Tu je prekid veze bio - rekla je Kisin i dodala:

- Brojala sam te dane. Ja sam to sve na razgles po komšiluku dala "doći će moj Aco za deset dana, ja sam sada srećna". Taj deseti dan, kad je on rekao da će doći, ja sam kuvala šta on voli da jede. Stalno sam izlazila ispred kuće i gledala u jedan puteljak, odakle bi on došao. A oko kuće bilo je naroda. Pitaju mene, šta radim? Reko, ništa, evo, gledam da ga vidim jer rekao je deset dana, a sad je deseti dan kada treba da dođe. Međuim oni su znali da je moj Aco mrtav. Došli su u firmu gde je moj muž radio i rekli su, svi su znali osim nas. Kada su moj muž i sin saznali doleteli su kući i vikali Ljubice. Ja sam se okrenula i videla njihovu boju lica. Rekli su Aco je stradao. To je bio deseti dan od kad se javio i rekao da dolazi, doveden je mrtav.