TEŽE BI MI BILO DA MI JE SIN IZDAJNIK NEGO ŠTO JE POGINUO BRANEĆI OTADŽBINU! Potresna ispovest oca čiji je sin poginuo na Košarama

"Otadžbinu je voleo više od svega, i od majke, i od života. Dva puta je krvlju natapao graničnu među, ponosni smo na njega do kraja života". Ovo je epitaf koji piše na grobu Predraga Peđe Leovca (Pljevlja, 20. decembar 1975 - Košare, 14. april 1999), potporučnika Vojske Jugoslavije, koji je poginuo u bici na Košarama 14. aprila 1999. godine u borbi sa albanskim teroristima.

- Ušao je u minsko polje. Ker je zakačio minu i tada su povređena dvojica vojnika i ker. Peđa je tada, u tom minskom polju, ukazao svakome pomoć, a onda naveo helikopter da dođe. Međutim, on je imao prostrelnu ranu sa desne na levu stranu. Metak mu je prošao kroz vrat. Krvlju je napisao šemu, gdje je, šta je. I tu, u tom minskom polju, ostavio je svoju pušku koja je stajala dok se nije vratio sa bolovanja. Kada je prekinuo bolovanje on je tu pušku uzeo, očistio, i sa njom mi je i poginuo 14. aprila 1999. - priča on.

Mile se priseća da mu je govorio da se ne vrati u službu dok se ne završi bolovanje, dok mu ne saniraju rane.

Prekinuo bolovanje

- Međutim, vratio se u jedinicu, sa tečnom hranom koji je jeo preko cevčice, pošto je imao lom vilice. Posle je sa tom puškom i pogino. Ta puška mi je data kao ratni trofej - kaže otac ovog heroja.

Mile ističe da sina ni danas ne bi savetovao da drugačije postupi.

- Nije samo on pogino na Kosovu. Koliko je ljudi poginulo od vremena Cara Lazara pa naovamo. Ta zemlja je naša. Nema nama Srbima povlačenja sa te teritorije. Svaka je smrt teška roditeljima, ali ja mislim da nema ništa sramnije za oca, kada dete pobegne sa fronta i izda svoje drugove. Od njega nema koristi, ni kod kuće nema, a ni društvo nema koristi - kaže ovaj hrabri otac.

Peđa Leovac je rođen 20. decembra 1975. godine u Pljevljima, tadašnjoj SR Crnoj Gori i SFR Jugoslaviji. U Pljevljima je završio osnovnu školu i gimnaziju, a nakon toga upisuje Vojnu akademiju u Beogradu - smer pešadija. Bavio se i karateom. Trčao je Beogradski polumaraton i maraton i bio majstor realnog aikida.

Nakon završetka Vojne akademije dobija raspored u Prištinski korpus, 125. motorizovanu brigadu, 53. granični bataljon Vojske Jugoslavije, kao komandir interventnog voda na karauli Ćafa Prušit. Uspeo je da se nametne kao vrlo odvažan i sposoban mladi oficir što su znali da cene njegovi vojnici, ali i starešine.

Tri dana je bez hrane i vode vodio borbu

Dana 27. oktobra 1998. godine, na Svetu Petku, za vreme njegove patrole duž granice sa Albanijom, vojni pas je ušao u minsko polje i aktivirao jednu protivpešadijsku minu. Mina je teško ranila Peđu Leovca. Geler mu je polomio viličnu kost na tri dela i zaustavio se ispod leve plećke. Puška mu je odletela iz ruku u dubinu minskog polja. Peđa, iako teško ranjen, bio je dovoljno pribran da smiri vojnika koji je krenuo da puca iz mitraljeza mislivši da su napadnuti, te je sam pozvao pomoć i sišao do karaule, odakle je helikopterom prebačen prvo za Prištinu, a zatim na Vojnomedicinsku akademiju. Nakon operacije, njegov otac je tražio da se Peđa vrati za Pljevlja, na oporavak, kako ne bi zauzimao krevet drugim ranjenicima koji su svakodnevno pristizali. Tokom oporavka je izgubio dosta kilograma.

U februaru 1999. godine, iako nedovoljno oporavljen, Peđa se uputio za Đakovicu, do kancelarije majora Duška Šljivančina, koji je bio zatečen što ga vidi. Prvo što je uradio je odlazak do minskog polja u kojem je ranjen, te je uzeo svoju pušku. Nakon napada na Košare 9. aprila, Peđin vod je uveden u borbu 11. aprila. Peđa je ostavio svoje mlade vojnike u pozadini, rekavši da ne želi da vodi svoje mlade vojnike u smrt i otišao na zadatak sa trideset iskusnijih rezervista, koji su tu pristigli. Tri dana je bez hrane i vode vodio borbu za granični kamen. U sukobima sa albanskim teroristima, u rejonu karaule Košare, biva smrtno pogođen snajperom. Preminuo je na putu do bolnice u Đakovici.

Posthumno je odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti.

Nasleđe

Peđino delo ostalo je upamćeno i poštovano, kako u njegovim rodnim Pljevljima, tako u celoj Crnoj Gori i Srbiji. Peđino ime je nosila pljevaljska ulica u kojoj je živeo, kao i karaula na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Kada je čuvanje granica od vojske preuzela policija u Crnoj Gori, tabla sa njegovim imenom je skinuta. Danas u Pljevljima postoji i Kulturni centar "Predrag Peđa Leovac", koji baštini sećanje na Peđu Leovca i bavi se humanitarnim radom.

U njegovu čast je pesnik Rajko Palibrk napisao pesmu "Vitezu sa Košara". Peđa Leovac se takođe spominje u udžbenicima istorije za osmi razred u Srbiji.

(Kurir.rs/IN4S/Priredio: R. K.)

Bonus video: