GOVORILI SU MI "ŠTA SI ČEKALA DO SAD" Dragana se 18 godina borila da dobije dete, A ONDA - ČUDO "Rano sam saznala da imam problem"

Dragana Krstić iz Beograda suočila se sa jednom od najsurovijih dijagnoza za ženu. Sa samo 20 godina okusila je gorčinu života kada su joj lekari saopštili da njen put do potomstva neće biti nimalo lak. Zajedno sa suprugom Aleksandrom krenula je u borbu za koju nisu ni slutili da će trajati skoro dve decenije. Nakon 18 godina lečenja i tri vantelesne oplodnje porodica Krstić postala je bogatija za princezu Mariju.

Draganina najveća želja ostvarila se tek posle skoro 18 godina, ona je u 38. godini postala mama, a kako je priznala, iako je borba dugo trajala sve bi uradila ponovo.

"Naravno da borba nije bila intenzivna sve vreme. Prosto niko nema snage da se bori 15-20 godina sa ovako teškim problemom. Ali definitivno želje su uvek ostajale na prvom mestu svega što sam radila u životu. Tako da definitivno dugo je trajalo, ali mogu da kažem da bih sve ponovo uradila da mora", kazala je.

Sam proces lečenja nije bilo nimalo jednostavan, tokom njega je bilo raznih procedura i hirurških intervencija. Neke su bile komplikovanije, neke nisu, ali su sve krčile put do vantelesne oplodnje koja je bila svetlo na kraju tunela.

"Dosta toga se radilo u dijagnostici, gledalo se šta je problem, zašto ne dolazi do trudnoće. Imala sam i hormonski poremećaj koji je davao stalno pojavljivanje cisti na jajnicima, plus neprohodne jajovode koji tehnički prosto nisu dozvoljavali da dođe do trudnoće prirodnim putem. Naravno, trebalo je vremena da se prvo sve to ispita. Nisam ni ja intenzivno vodila tu borbu, a i nekako u to vreme manje se pričalo o ovome i nije to tako bilo, možda iz moje pozicije sad, posle toliko godina, mogu da kažem da su mi to poznati pojmovi, ali definitivno neko ko se prvi put susreće sa tim, onako stvarno je to jedan veliki šamar. Ne možete da budete roditelj, ne možete da budete majka kad to želite, a ne znate ni šta bi trebalo da uradite, kuda da krenete. Sve vam je nepoznato to prosto", priča ona.

Ona dodaje da je bilo i psihički i fizički teško prevazići sve te procedure, ali da je uz podršku supruga i porodice, malo odmora i napora, uspela da prođe kroz sve. Ipak, najteže od svega padala joj je neizvesnost kada će se ostvariti u ulozi majke.

"Nekako mi se čini da šta god da uradim, jednostavno nisam ispunjena, nisam došla do svog cilja. A opet definitivno nisam znala ni kada ću doći. Možda, i ta neizvesnost kada ću ja zapravo postati majka je bila najteža u mojoj borbi. Nekako te i fizičke i psihičke barijere i prepreke i intervencije, operacije i postupci vantelesne su nešto što mnogi od nas doživljavaju i definitivno nam je svima negde prepreka da putujemo do roditeljstva, nama koji imamo probleme sa sterilitetom naravno. Ali to što ne znamo kada ćemo stići do cilja nam je u stvari možda najveća frustracija. Jer znate ono kada idete u školu, znate otprilike gde je tu kraj vašeg obrazovanja, nešto i u poslu kad radite negde otprilike imate neki plan. A ovde čini se da možda možete sve da uradite, a da možda do cilja nećete stići", ističe Dragana.

Članica Udruženja "Šansa za roditeljstvo" je na sreću rano počela da se bavi svojim problemom i da ga rešava, te napominje da je reproduktivno zdravlje mladih jedna od najvažnijih stvari kojima treba da se bavimo kao društvo.

"Mladi između 20. i 30. uopšte ne znaju šta je važno da proveravaju. Možda neće svi naravno u roditeljstvo, ali definitivno treba da prate taj neki biološki put i trebalo bi da znaju da posle 35. žena nema tako dobar reproduktivni potencijal i trebalo bi da se proveravaju na vreme", priča ona.

Treća sreća

Prvi neuspeh vantelesne oplodnje bio je najteži i za Draganu i za njenog supruga. Kako je opisala, nakon njega raspali su se u sitne delove i trebalo je vremena da se pokrenu ponovo.

"Pretpostavili smo da možda nam se desi ponovo i jeste nam se desilo. Tako da, moji postupci, prvi je bio ta eto negativna beta, znači potpuni neuspeh, jako teško psihološki smo podneli to. Drugi je nekako već bio lakši, zapravo nam se ponovio taj prvi neuspeh. A onda je došla treća beta, pozitivna, koja nam je donela radost, ali i mnogo strahova", otkriva Dragana.

Iako je napokon uspela da dođe do trudnoće, nju su počeli da preplavljaju strahovi, pa kako kaže, nije bila srećna trudnica mada je to zaista želela.

"Često sam imala neke panične strahove da će nešto da se desi, da neće uspeti do kraja da iznesem u trudnoću. Tako da nije to bilo nikakvo radovanje ružičasto u toj trudnoći, nego je to sve bilo obavijeno strahovima. Ja često kažem da sam tek sa šest meseci Marijinih shvatila da je to u stvari moja čerka koja neće nestati i da sam ja u stvari postala majka još pre šest meseci", pojašnjava Dragana.

Mislim, tek tad u njenom uzrastu od šest meseci sam u stvari prihvatila konačno to da ćemo sad mi stvarno biti porodica. Kada kažete nekom prijatelju, prijateljici, rođacima da se borete za potomstvo, kako se oni postavljaju u tem trenutku?

Osuđivanje od strane okoline

Tokom borbe za potomstvo duge skoro 18 godina Dragana se susretala sa mnogim emocijama, međutim osuđivanje joj je najviše smetalo.

"Često je to neka predrasuda prisutna u našem društvu, šta je žena radila u mladosti, zašto ona sad ima problem, to nije ništa što ja sad izmišljam, nego prosto dosta ljudi pomisli da ljudi sa sterilitetom imaju neku istoriju lošeg ponašanja, recimo, iz mladosti. Da nešto nisu vodili računa o sebi ili su se čudno ponašali u mladosti, zbog toga je ova posledica zapravo, a nije sve tako, znači. Postoje ljudi koji su se potpuno uzorno ponašali, a da im se neki problem sa sterilitetom desio", priča ona i dodaje:

"Ili šta si čekala do sad, recimo, česta rečenica koja potpuno nije na mestu, jer mi znamo mnogo žena koje su počele, kao i ja, u dvadesetim godinama da se leče, a zapravo su stigli do svog cilja tek pred sam 40. rođendom, recimo. Dakle, nisu svi čekali ili nisu svi krenuli ranije. To je zaista individualno, ali jedno je zajedničko za sve. Mi moramo da budemo podrška svim ljudima koji žele decu, a ne mogu da dođu do roditeljstva", napominje ona.

Kako priča, ceo njen put, ali i onih koji su takođe u borbi za potmostvo, popločan je tužnim momentima i suzama. Iako se raduju kada se neko u njihovoj najbližoj okolini ostvari kao majka, u ženama koje biju bitku tinja neka tuga, a kako objašnjava, ljudima treba reći da je to normalno.

"Potpuno je prirodno da osetite tugu što vi niste. Ne zato što ste ljubomorni, nego jednostavno u redu je da se osećate tužno zato što vi niste još uvek majka. To je potpuno u redu. Ali mi zaista imamo iskustvo u udruženju da se ne odustaje. I pored mnogo teških momenta, raznih negativnih trenutaka u lečenju i neizvesnosti i teških momenta fizički i psihički, samo 1% parova po našoj anketi odustane od roditeljstva", otkrila je Dragana.

Kada je nakon dugogodišnje borbe po prvi put ugledala svoju mezimicu, Dragana je znala da je stvorena neraskidiva, veza za ceo život.

"Čini mi se da bi je poznala među milion beba. Jednostavno, ta veza koja se tada uspostavila je neraskidiva. To je veza za ceo život. Interesantno je da želeći da budem majka toliko godina, gradila sam neku ideju o tome kako će to da bude, to očekivanje, kakav će to prvi susret da bude i kakva će ta ljubav da se rodi. To je milion puta veće i jače nego što sam nikada ne mogla da zamislim. Jednostavno, ta veza koja se rodi između majke i deteta je nešto neraskidivo. I zaista nas je lansiralo i emotivno, i zajednički supruga i mene povezalo još jače. I zaista je vredelo voditi ovu bitku", zaključuje ovu bitku.

Podrška je izuzetno važna

Kako navodi, u poslednjih sedam, osam godina je dosta lakše, jer se više priča o sterilitetu. Informacije su dostupnije, a mladi su sve zainteresovaniji za tu temu.

"Radili smo u udruženju Šansa za roditeljstvo jedan projekat "Reproduktivno zdravlje mladih". Dosta smo uticali na to da oni razumeju da je to bitno, da znaju, da imaju informaciju. Ne moraju oni odmah sada u roditeljstvo, ali bar da znaju otprilike gde su im granice u tom biološkom potencijalu", objašnjava Krstićeva.

S obzirom na to da je borba sa sterilitetom veoma neizvesna i može da potraje 5, 10, 15 i više godina, ona zahteva podršku na više frontova. Upravo zato je jako važno, kako napominje Dragana, da država sada daje neograničen broj pokušaja vantelesne oplodnje.

"Kada sam ja počela da se lečim bio je jedan pokušaj. Zaista je velika razlika, bila je 38. godina granica sada je 45. A dodaću i da se sad finansira i vantelesna oplodnja za parove koji imaju azospermiju kao diagnozu, to ranije uopšte nije bilo obuhvaćeno. U zadnjih godini i po dana radimo i donaciju, uvozimo reproduktivni materijali za one kojima je to potrebno. Jako je veliki spisak, da kažem, nekih proširenih uslova koje plaća država i to je dosta olakšavajuće", kaže ona.

Pored podrške države od izuzetne važnosti je psihološka podrška jer ljudi koji imaju problem sa sterilitetom, priča Dragana, ne osećaju da su dobili dovoljno razumevanja.

"Mi u druženju recimo smo razumeli da jedino, da kažem, možemo da dobijemo razumevanje od onih ljudi koji su prošli tim istim putem. Oni nekako osjećaju šta znači ta borba za roditeljstvo. Pa definitivno jeste odgovor da je podrška na svim frontovima jako važna", dodala je.

Kao što je napomenula, ni Draganina borba nije bila laka, do Marijinog rođenja imala je dva neuspešna pokušaja, od kojih prvi smatra emotivno najzahtevnijim.

" To je zato što sam pre toga imala više od deset godina raznih intervencija i nekako sam mislila, kada uđemo u tu prvu proceduru, to je to. I većina naših ljudi to i misli. Zapravo dok prođemo komisiju, pripremamo se, to je nešto jako veliko za nas i čini nam se sad ćemo sigurno uspeti, doći će dete. Međutim, u 70% slučajeva se to ne desi jer negde je uspešnost oko 30% vantelesne oplodnje, to je na evropskom nivou", rekla je ona.

Kurir.rs/Telegraf