BEOGRAD - Dr Blažo Zlopaša, najpoznatiji jugoslovenski zubar i čovek koji je uveo implante u balkansku stomatologiju, ispričao je kako je od rodnog Nikšića, preko Švajcarske, gde su pred njim otvarali usta Pol Enka i tada mlada Karla del Ponte, stigao u Dubrovnik, u kojem su njegovu ordinaciju pohodili Ginter Gras, Josip Broz, Koča Popović...
Na skoro samom vrhu top-liste najomrznutijih ličnosti iz najranije mladosti svih nas sigurno je zubar. I stomatološke ordinacije su bile one odaje pakla, čiji su nas miris i zvuk bušilice asocirali na najgore noćne more. Ipak, dr Blažo Zlopaša, i u najranijoj mladosti, baš kao i tokom čitavog svog života, ispadao je iz klišea, pa je ljubav prema ovoj profesiji "zaradio" i pre prvog karijesa. Zaljubio se u posao stomatologa kao dečak u rodnom Nikšiću. Držeći se krilatice: Ne idi utabanom stazom, već tamo gde nema puta i ostavi trag, uspeo je uprkos tome što je na toj autostradi života bilo prepreka.
Imao je viziju kojim putem treba struka da se razvija i bio žestoko osporavan, a sve zbog promovisanja implantologije. Ili kraće, trebalo je usaditi narodu poverenje u usađivanje zuba jer je u to vreme bilo nepojmljivo da se jedno „strano" telo ubacuje u kost. Ali to „presađivanje" novog stomatološkog „trenda" je uspelo, i za kratko vreme je dr Zlopaša postao jedan od planetarno najcenjenijih stručnjaka. Bio je, a i danas je, redovni učesnik svetskih kongresa iz oblasti stomatologije i implantologije. I ne samo da je bio revolucionar u carstvu bušilica, karijesa i klešta, već je postao i zubar koji je otvorio prvu privatnu ordinaciju u tada socijalističkoj Jugoslaviji.
A pre nego što će u Cavtatu početi da buši socijalističku „rutinu", Zlopaša je već postao vlasnik uspešne biografije u Švajcarskoj, gde je svoju „pljuni i isperi" naredbu izgovarao bogatim industrijalcima, pop zvezdama, italijanskim fudbalskim superstarovima, pobednicima festivala San Remo, kao i tada velikoj advokatskoj nadi - Karli del Ponte. I dolaskom u Jugoslaviju njegova klijentela je bila za respekt, jer je svoju bušilicu prinosio ustima Gintera Grasa, Josipa Broza Tita, Koče Popovića... Bio je svedok uspona Slobodana Miloševića, ali je i početkom raspada i rata u bivšoj Jugoslaviji od uglednog građanina Dubrovnika postao nepoželjna osoba koju su proterali iz nekadašnjeg mletačkog carstva, a i danas je u ovom gradu persona non grata.
"Da bi čovek bio zapažen, on mora nečim zračiti, a najlepša stvar je njegovo stvaralaštvo. I najveći diktatori skidali su kapu pred velikim stvaraocima. Bio sam željan znanja i, ako besmrtnost postoji, ona se zove znanje, i zato mladim kolegama kažem: "Nastojte da učite do kraja i naročito je važno da naučite da sopstvenu grešku priznate." U profesiji sebe smatram večitim studentom, i danas ne učim ništa manje nego kao brucoš ili apsolvent. Iskustvo je jedna od najbitnijih stvari i ono ne dozvoljava da se ide u zablude. Pošao sam iz institucija i sveta socijalizma, gde je važio zakon kolektiviteta, a ja sam verovao u idividuu. Individualnost je bila sputana u socijalizmu i to mu se na kraju osvetilo. Mene je vrlo brzo karijera odvela u Švajcarsku. Na početku sam radio u Bazelu, pa Cirihu, a najduži period proveo sam u Luganu, u kojem je život bio interesantan, što je i logično za jedan mondenski grad. Ordinacija mog šefa bila je jedna od najglasovitijih, a ugled ti prave poznati klijenti. Da bi stigao do njih, moraš biti majstor. Mi smo to zaista bili, pa je kompletna milanska Skala dolazila u našu ordinaciju. Dolazile su i zvezde festivala San Remo poput Milve, kao i slavni Pol Enka. Bila mi je čast da on, kao tada najveća muzička zvezda, sedne na moju zubarsku stolicu da ga pregledam, a još veće zadovoljstvo je predstavljalo da posle toga prošetamo gradom.
U Pikolo federale klubu u Luganu okupljala se elita: predsednik suda, biznismeni, advokati...
"U ovom klubu me je šef predstavio mladoj Karli del Ponte koja je postala moj pacijent. Odmah mi je rekla da je Dubrovnik prelep grad. Eto ironije sudbine. U Dubrovniku sam doživeo veliku afirmaciju, ali i progon, a nisam ni pretpostavljao da će se Karla del Ponte pojaviti kao tužilac koji donosi svoj sud o tome što se dešavalo u zemlji koju je kao mlada zavolela. U Švajcarskoj sam se uverio koliko su i najveći milioneri obični ljudi i da se skromnošću potpuno razlikuju od naših današnjih tajkuna. Niko od njih nije, kao što je kod nas slučaj, preko noći postao bogat, već su bili deo porodica koja su decenijama i decenijama stvarale imperiju".
"U Luganu je 1968. održana šahovska Olimpijada, a pošto sam bio veliki prijatelj s našim velemajstorom Svetozarem Gligorićem, on me je upoznao s ruskim šahistima koji su tada bili svetski prvaci: Boris Spaski, Miša Talj, Petrosjan, Viktor Korčnoj... Svi su postali moji pacijenti".
Jednom od predavanja u Liježu prisustvovao je i otac moderne implantologije, Leonardo Linkov iz Njujorka. "Posle mog izlaganja ostao je zapanjen činjenicom da neko i u socijalističkoj zemlji primenjuje njegove radove. Ustao je i rekao: "Gospodo, ja sam danas najsrećniji čovek na planeti. Danas vidim veliku budućnost implantologije, jer su je čak i komunisti prihvatili." Moja ćerka Tamara Zlopaša Jovanović specijalizovala je kod doktora Linkova u Njujorku. Završila je implantologiju na Kolumbija univerzitetu. Otišla je u Njujork na dve, a ostala je jedanaest godina".
"Suprugu Mariju sam upoznao u Luganu. Ubrzo smo otišli na odmor u Jugoslaviju. Vodio sam je od Ljubljane, preko Dubrovnika, sve do Svetog Stefana i Budve. Kad je videla ove gradove, rekla je da bi radije živela ovde nego u Švajcarskoj. Hteo sam da otvorim praksu u rodnom Nikšiću, ali tadašnji zakoni nisu to dozvoljavali. Privatna praksa je bila dozvoljena u Dubrovniku gde su me fantastično dočekali i dali mi da sam izaberem lokaciju u Cavtatu. Naša ordinacija je vrlo brzo došla na dobar glas, a u njoj se vršilo i prvo usađivanje zuba u regionu. Počeli su da dolaze i slavni pacijenti, ali kod jednog od njih ipak sam ja morao da odem".
"Bio je to Josip Broz Tito, koji je imao probleme sa zubima. Tokom posete Americi kod predsednika Džimija Kartera, Titu je tokom večere ispala donja proteza na pod. Bila je to neprijatna epizoda i zato sam po njegovom povratku u Jugoslaviju pozvan da ga izlečim. Čim me je video, rekao je: "Ovo je mlad čovek." Odmah sam video da mu je odnos između vilica katastrofalan. Trebalo je primeniti krvavu i agresivnu metodu. Prepao sam se. Danas, s ovim stepenom razvoja stomatologije, odmah bi mu "zviznuo", ali tada je to bilo komplikovano, a i on je bio šećeraš", priča Zlopaša.
Objasnim mu da bi trebalo napraviti jedan rez, a Tito pita: "Kakav rez? Ti si Crnogorac. Vi ste zaklali Šćepana Malog, a sad su tebe poslali da kolješ mene."
Kapetan Koča i Kardeljeva tajna
"U moju ordinaciju je jednog dana stigao i čuveni Titov general Koča Popović. Ulazi u ordinaciju, zagleda me. Već sutradan je došao opušteniji. I ja sam se opustio, i u jednom trenutku sam stao u stavu mirno i kažem Koči: "Gospodine komandante Prve proleterske, narodni heroju, prvi ministre inostranih poslova... isperite i ispljunite, naređuje vam rezervni potporučnik doktor Zlopaša"... A on na to: "Razumeo sam."
"Tada sam osvojio njegove simpatije, pa mi je pričao čak i ono što nije ni najbližim ratnim drugovima. Jednom na večeri mi uputi pitanje: "Hajde, reci, zašto je vojvoda Mišić značajniji od mene?" Bio sam iskren i odgovorio mu: "Nema tu poređenja, vojvoda Mišić se nikad nije borio protiv Srba. Nije nikad naručio da se bombarduje Srbija." Štrecnuo se. Ali bili smo bliski, pa mi je otkrio i nešto što možda niko nije znao o tadašnjem drugom čoveku u Jugoslaviji - Edvardu Kardelju. Kad su prvi put, kao državni vrh Jugoslavije, otišli van zemlje u Švajcarsku, Koča je delio hotelsku sobu sa Kardeljem. Tokom noći Popović je otišao u toalet i pri povratku iz njega ugledao Kardeljeve noge. Prepao se jer je od njih pomislio da je u pitanju neki papkar. Ali ne, tada najvažniji političar posle Tita, od rođenja je imao fizičku manu, na obe noge, po jedan prst i ogroman nokat. I Koča mi kaže: "Kardelj nikad nije u životu potrčao, igrao se s decom. Zamislite kad takvom čoveku date volan države da upravlja."
Ja dobacim: "Ni Sloba Milošević se nije igrao, bio je oslobođen fiskulture", na šta mi Koča dobaci: "Dobro je, priznaješ."
"Miloševića sam upoznao kad je već postao prvi čovek Srbije. Bio je interesantna ličnost. Izuzetno prijatan u društvu i inteligentan. Nisam ga posmatrao isključivo kao političara. Gledao sam ga kao čoveka, ali mogu da kažem da nije imao viziju svetskih dešavanja i tokova".
Interesantan pacijent je bio nemački književnik i nobelovac Ginter Gras.
"Imam svaku njegovu knjigu s posvetom. Nikad me nije zaboravio. Zanimljivo da je Gras postao moj pacijent baš onog dana kad su Titu amputirali nogu u Ljubljani. Na moje pitanje šta misli o Brozu, odgovorio je: "Broz je jedini diktator koji mi se na neki način dopada. Verujte mi, doktore, njegovim odlaskom Jugoslavija će nestati i biće to strašan kraj. To će biti loše za Evropu, a za vaše narode tragično." Pitao sam ga i za njegovo pristupanje Hitlerjugendu u mladosti".
"Čovek u tim godinama, a bilo mi je tada šesnaest, teži da se dokaže. Svoj identitet, vrednosti. Priključio sam se Hitlerjugendu jer sam smatrao da sam već neko i da treba da pripadam nekoj elitnoj jedinici. Doktore, uopšte nije greh biti u zabludi kad ste mladi, ali greh je ostati u zabludi. Moja opredeljenja su socijalistička i bliži sam vašim idejama."
Susret sa Andrićem
"Poznavao sam još jednog Nobelovca, našeg Ivu Andrića. Moja tetka je živela u Herceg Novom i Ivo ju je posećivao sa svojom Milicom. Hteo je da proda kuću u Herceg Novom. Tetka mu je rekla da je proda meni, pa me je pozvala na večeru gde sam upoznao slavnog pisca. Sećam se jedne tužne epizode i Ivinih reči. Bilo je to na putu iza Neuma. Odjedanput se stvorila ogromna kolona. Izađem da vidim u čemu je stvar i saznam da je poginula četvoročlana porodica. Po povratku vidim u koloni, u automobilu, Ivu Andrića i Milicu. Kažem mu da stojimo zbog teške nesreće i da je cela porodica poginula, a Ivo će, onako tužno: "Čoveče, čoveče... gde si žurio kad sve što si imao... imao si sa sobom."
Nikad nisam prestao da se zanimam i da pratim fudbal. I danas idem na utakmice. Za vreme rata kraljica Jelena Savojska Petrović poslala je najelitniju italijansku mladost u Crnu Goru da je sačuva. Italijani su bili svetski prvaci u fudbalu 1938. godine. Tada su igrali Maestreli, Oliveri, Rava, Pijola, Meaca. Pola igrača je bilo u Podgorici, a pola u Nikšiću gde su postojali klubovi Obilić i Hercegovac... Marko Maestreli je pojačavao Obilić kad je igrao s Balšićem iz Podgorice.
Po okončanju rata, postaje veliki trener prvo Lacija, a zatim Intera koji hara tih godina Evropom. Tada su za Inter igrala braća Macola, Sandro i Paolo. I Sandro dođe kao pacijent u ordinaciju u Luganu. Zamolim ga da dovede Maestrelija na ručak. Dolazimo u restoran i ja prilazeći Maestreliju kažem: "Mi se poznajemo", a on: "Ne sećam se." Gledam ga dok se rukujemo i nastavim: "Upoznali smo se u Nikšiću 1942, kad ste igrali za Obilić." On skoči, zagrli me i izljubi... Pitao me je za sve svoje nekadašnje saigrače, ali i za nikšićke devojke.
Bilo je to evociranje uspomena iz ratnog Nikšića, a nisam ni slutio da ću dočekati sledeći. Napustio sam Cavtat 1991. Od priznatog stručnjaka i uglednog građanina, preko noći sam postao persona non grata. Napadali su me kao Miloševićevog zubara, lepili mi svakakve gluposti, pa čak i onu da sam hteo da formiram Dubrovačku republiku.
Dođu ta iskrivljena vremena kad vlada zakon gomile. A njima, u tim iščašenim vremenima, na putu uvek smetaju intelektualci koji imaju glavu i kažu: "Nećemo tamo." Bio sam protiv rata i za Jugoslaviju. To Hrvatima nije išlo u prilog. Davao sam izjave ističući da ako dođe do građanskog rata, da će to biti krvavo. Doživeo sam rat i nisam hteo da to prežive moja deca. Video sam da gomila nasrće i ide na one koji nisu iz njihove priče. I tu gine istina.
