GORAŽDEVAC - Bogdan Bukumirić je bio jedna od meta ludačkih rafala albanskih teororista pre 10 godina. Žrtva istih onih rafala ispaljenih u decu koja su se u svom rodnom Goraždevcu kod Peći kupala na Bistrici. Meci su bili kobni po njegove drugove Ivana Jovovića i Panta Dakića. Bogdan, iako osam puta pogođen, čudom je preživeo. Međutim, vreme nije zacelilo rane...
"Hladna je Bistrica, Bogdane, bolje ti sačekaj još koji dan".
Oči četrnaestogodišnjaka se rastužiše. Otac to primeti, pa mu reče: "Dobro, idi, Bogdane, ali nemoj dugo da budeš u vodi"."Bio je to poslednji treptaj mog dečaštva i bezbrižnosti. Sat dalje od tih očevih reči, moje detinjstvo je nestalo. Kada sam sledeći put iz sna otvorio oči, i dalje sam imao 14 godina, ali onaj dečak u meni je nestao. Zamenio ga je zabrinuti, tužni, nesnađeni odrastao čovek".Sporo sa Bogdanovih usana izlaze reči. On zausti, pa odustane. Reč pa uzdahne. Ipak, mic po mic, polako smo se vraćali na taj krvavi 13. avgust 2003. godine. U Goraždevac."Igrali smo se, kupali. Bilo nas je oko stotinak. Presekao nas je fijuk prvog metka. Sekund kasnije prvi vrisak. U sledećem trenu krv se slivala Bistricom. A sledeći metak bio je namenjen meni. Prošao mi je kroz stomak. Nisam se uplašio. Samo sam osetio neverovatnu, neopisivu bol. Drugi, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi metak! Neko je u mene krvnički pucao dok nisam kao pokošen pao!".Bogdan je, posle osam prostrelnih rana, ostao bez slezine, bubrega i dela lobanje. Samo nadljudski napori lekara i njegova divovska volja da preživi, kada je gotovo bio otpisan, prevagnuli su od smrti ka životu.Prevezen je u italijansku bolnicu."Tri puta su mi lekari previjali glavu, tri puta sam ja skidao zavoje, i rukama stiskao rane na glavi ne bi li ublažio bol makar malo... Nisu mogli da me operišu".Brat Boško i komšije Milan Pavlović i Ratko Jandžeković ga stavljaju u kola i - Kfor je procenio da nije bezbedno da se kreću sa srpskim tablicama i nije im obezbedio zaštitu - sami kreću u pećku bolnicu.
"Gledam smrti u oči. Milan vozi brzo. Kod pijace, u Peći, nedaleko od bolnice, grupa Albanaca preprečila nam je put. Nasrću kao sumanuti. Mog Boška i komšiju Milana izvlače iz kola. Udaraju ih ciglama. Mene pesnicama, po stomaku i glavi. Tu sam izgubio svest. Posle su mi rekli: „Spasla vas je patrola Kfora koja je slučajno naišla“. U bolnici mi se vratila svest. Video sam Panteliju, video sam da mu nema spasa. Čuo sam muziku. Albanci su slavili. Čuo sam i psovke. Albanci su nas proklinjali. Odatle su nas, posle koji sat, prebacili u Mitrovicu. A onda smo zahvaljujući doktorki Mileni Cvetković otišli u Beograd".Prognoze lekara na VMA su bile poražavajuće. Dali su mu samo četiri odsto šansi za život. U njemu samo litar i po krvi. U komi je bio šest dana."Kad sam „doputovao sa onog sveta“, prvo lice, kao u magli, lice mog tate Milana. I prve moje reči: „Tata, gde si, tata?!“ On okružen kamerama, zvaničnicima i sportistima, neprestano mi ljubi ruku, plače... A meni ni suza da kane. Bilo je logično da jedno dete tada zaplače, a ja ne mogu. Kosmetska, srpska deca brzo postaju odrasli...".
