BEOGRAD - Anita s nestrpljenjem iščekuje dan kad će otići na operaciju u Beč.- Sad ne mogu da potrčim, ne smem uopšte da se zamaram. Napravim nekoliko koraka i odmah moram da sednem. Ne mogu kao moji drugari da se igram žmurke i da se s njima jurim. Zato molim Boga da mi što pre zakažu transplantaciju kako bih mogla da živim kao i svako drugo zdravo dete.Ovo je za Kurir juče ispričala 12-godišnja Anita Balaž, koja boluje od restriktivne kardiomiopatije, a koju smo juče posetili u Erdeviku.Nakon što je RFZO zajedno s Ministarstvom zdravlja i direkcijom Fonda donelo odluku da će svi građani moći da se podvrgnu transplantaciji srca u inostranstvu o trošku države, porodica Balaž je presrećna.Neverica- Znate li da satima nisam mogla da se povratim kad su mi javili da će Fond platiti transplantaciju. Sad osećam i sreću i tugu i strah, sve u isto vreme. Aniti je svaki dan bitan, ona se sad dobro oseća i najbolje bi bilo kad bi u ovakvom stanju otputovala za Beč, gde će se obaviti transplantacija srca i pluća - kaže Ksenija.Za razliku od mame, Anita se ne plaši puta i transplantacije, samo želi da da se što pre sve završi.- Strah ne osećam više. Plašila sam se samo onoga dana kad su mi rekli da sam bolesna. Tad sam i plakala jer sam mislila da ću umreti. Od tada više ne plačem, kad mi je loše, uzmem masku za kiseonik, sama je stavim i bude mi bolje. Jedva čekam dan kad ću se probuditi iz anestezije i da više nikad u životu ne osetim vrtoglavicu, mučninu i zamor. Želim da trčim, da se družim, idem u školu, želim da živim - kaže ova hrabra devojčica, koja ima svu podršku roditelja, sestre Nataše (10) i dvogodišnjeg brata Nemanje.Želja za životom- Prvo što ću da uradim kad se vratim potpuno zdrava iz Beča biće jurnjava po dvorištu sa sestrom i bratom. Brat me stalno vuče za ruku da idemo napolje, a ja ne mogu. Zato ćemo posle operacije sve da nadoknadimo - optimista je Anita.Podsetimo, Upravni odbor RFZO je preksinoć odlučio da omogući transplantacije srca u inostranstvu. To je doprinelo da Anita Balaž može odmah da ide na lečenje o trošku ovog Fonda, odnosno države Srbije.
Kad porastem, biću kardiologAnita nam je rekla da joj je životna želja da postane doktorka kad poraste.- Želim da studiram medicinu i da lečim druge ljude. Mislim da ću jednog dana biti kardiolog. Posle svega šta mi se izdešavalo, mislim da sam mnogo već sad naučila o tome - kaže hrabra devojčica.
Cela porodica živi u tuđoj kući i od socijalne pomoćiAnita sa svojim roditeljima, bratom, sestrom i bakom živi u Erdeviku u jednoj kući. Kako kaže njena mama Ksenija, žive od socijalne pomoći i dečjeg dodatka.- Živeli smo nekoliko godina u Borči, a onda nam je jedan čovek dao ovu kuću na korišćenje i rekao da ne moramo da plaćamo kiriju, već da samo održavamo domaćinstvo. Nemamo posao i živimo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Zato je cela ova situacija s prikupljanjem novca bila katastrofalna i hvala Bogu pa se završilo - kaže Anita.
