Ubili mi dete (12) u koloni tokom "Oluje", računaju ga za neprijatelja: Ispovest Srpkinje Nevenke, koja je kao žrtva rata prva dobila upravni spor u Hrvatskoj

Nevenka Dobrić (65) iz Sremske Kamenice prva je osoba koja je dobila spor pred Upravnim sudom u Zagrebu, a protiv Ministarstva branitelja i Gradskog ureda za socijalnu zaštitu, zdravstvo, branitelje i osobe s invaliditetom, koji su joj prethodno odbili zahtev za dobijanje statusa civilne žrtve rata. Nevenka je status tražila jer joj je u izbegličkoj koloni, za vreme "Oluje", 4. avgusta 1995, ubijen dvanaestogodišnji sin Siniša, a i sama je bila povređena.

- Niti sam ja bila neprijatelj i pomagač, niti je moje dvanaestogodišnje dete to moglo da bude, niti će bilo šta moći da umanji moju bol - kaže Nevenka Dobrić za "Novosti".

- Dugo već vodim sporove sa hrvatskom državom i jedan, za naknadu štete, koji sam pokrenula 2006, izgubila sam jer nisam mogla da dokažem ko je ubio moje dete. Trebalo je da platim 5.000 evra sudskih troškova. Naravno da to nisam imala, pa sam stigla do tadašnje predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Dug su mi otpisali kad su videli da nemam nikakve imovine, ali su starijem sinu Saši stavili zabeležbu u katastru na dedovinu.

Nevenka još kaže da nikakav novac ne može da vrati njenog dečaka, ubijenog kod sela Crkveni Bok, na Baniji, ali želi da istina izađe na videlo, da se zna da je nevin ubijen, i da dobije naknadu od koje može bar sveću da mu kupi i zapali. U Srbiji prima minimalnu penziju, a iz Hrvatske 43 evra na ime penzionog staža koji je uplaćivala kao poljoprivrednik dok je tamo živela.

Iako još ništa nije gotovo, jer je Upravni sud samo vratio predmet na ponovno odlučivanje, Nevenka je zadovoljna jer je ovo prvi put da jedan sud u Hrvatskoj nešto dosudi u njenu korist.

Dvanaestogodišnji Siniša i Nevenkin svekar Petar, ubijeni su u rafalnoj paljbi po izbegličkoj koloni, koja se tog 4. avgusta 1995. kretala ka Bosanskoj Kostajnici.

- Bili su u kabini traktora, a ja u prikolici. Iz šume Zelenik odjednom su izleteli pripadnici hrvatske vojske i počeli da pucaju po nama. Spustila sam glavu, meci su leteli oko mene. Nisam videla da su Siniša i svekar ubijeni. Svuda okolo bili su ranjeni. Pored nas su pre toga prošla jedna kola, sad su stajala zaustavljena, a devojka iz njih je ranjena puzala. Pogođen je i rođak u traktoru iza našeg. Naš je sleteo sa puta i prikolica se prevrnula, ja sam ostala preklopljena ispod. Utom je naišao moj tata s traktorom. On je vozio sporije, jer nije imao kabinu, a mama je stajala pored njega. U prikolici su bile baba i strina. Molio je njihovog glavnokomandujućeg da me izvuku, govorio da sam mu ćerka. Podigli su prikolicu, izvukli me onesvešćenu, polili vodom i počeli da nas gone dva kilometra kroz šumu. Došla sam sebi kad sam čula da neko kaže kako ću ja s ocem i muškarcima iz kolone u Sisak, u zatvor, a žene neka se vrate kućama. Povikala sam gde mi je sin - priča Nevenka.

Vojnici su je ipak pustili da se sa mamom i ženama vrati na put. Naišli su na svekrov traktor, a u njemu mali Siniša, sedi, glavica mu pala.Počela je da plače, nije mogla da ga ostavi na rubu šume, a nije imala snage da ga nosi. Njena mama i jedan mladić su pomogli, skinuli su ga i umotali u ćebe. Kad su stigli u selo Slavinci, jedna devojka i taj mladić vratili su se po dečakovo telo i odvezli ga u Bosansku Kostajnicu. Tu je i Nevenku i njene roditelje prevezao ujak, a muž i stariji sin Saša došli su iz Crkvenog Boka, gde su ostali kad je izbeglička kolona krenula, da čuvaju kuću. Sahranili su nesrećnog dečaka i nastavili ka Srbiji.

Kasnije su platili ekshumaciju i prebacili ga na groblje u Sremskoj Kamenici, gde su se naselili. Nevenkin muž je u međuvremenu umro, a ona kaže kako nekada ima utisak da Hrvatska čeka da svi pomru, da ne duguje nikom ništa.

- Upravni sud je lepo rekao da ja nisam neprijatelj i da moj sin nije neprijatelj. Nebitno je čije je dete: srpsko, hrvatsko ili bošnjačko, to je dete i ono nije ništa krivo.Ni do danas ne razumem zašto nas nisu pustili da mirno prođemo ako nisu hteli da živimo sa njima - kaže Nevenka, i dodaje da joj je pomoć u sudskim postupcima pružilo Srpsko narodno vijeće.

U Srbiji je pomoć majkama koje su tražile isti status ili tužile hrvatsku državu pružio DIC "Veritas". Sve zahteve su, međutim, odbili upravni organi i Ministarstvo branitelja. Savo Štrbac iz "Veritasa" nada se da će najnovija odluka Upravnog suda biti putokaz i za ostale.

- Kada je donošen Zakon o civilnim stradalnicima, to je u Hrvatskoj izazvalo velike polemike i nadležni ministar je optuživan da će Hrvatska ubuduće "davati odštete i četnicima" - objašnjava Štrbac.

- Ministar se branio da se to neće desiti jer je postavljena zakonska prepreka. Prepreka je taj famozni član 5, po kom su svi, neselektivno i bez dokaza i obrazloženja, proglašavani za neprijatelje ili saradnike i pomagače neprijatelja. Imali smo slučaj porodice Gagić iz jednog sela kod Benkovca, kojoj je granata ubila dvoje male dece od pet i osam godina. Majka je tražila status civilne žrtve rata i porodičnu invalidninu, ali je, uz pozivanje na član 5, odbijena! Verovatno se misli da su ona ili deca bili neprijatelji! Sada očekujemo da će i to i ostala slična rešenja pasti na Upravnom sudu.

Kurir.rs/ Novosti/ S.Đ.