Spasli 4 života, a ćutali skoro deceniju zbog zlurade okoline": Svašta se nama i o nama pričalo, pa i to "za koliko ste prodali organe?!"

Nikola Stanojević iz Knjaževca od malih nogu video je šta znači borba za život. Knjaževac nije veliko mesto, svi se znaju, a i u odeljenje je išao s bratom Sandre Živković, devojke koja je u poslednji čas spasena sigurne smrti. I to 2013. u Beču, kad su joj presađena pluća. Život po bolnicama i u iščekivanju najgoreg za Sandru sa cističnom fibrozom i njenu porodicu bili su pred očima Nikoli godinama. A onda je došla 2015. Saobraćajna nesreća 2. juna u kojoj je teško povređena njegova baka Ljiljana Savić. Dotad zdrava i prava. Imala je 56 godina. Klinički centar Niš. Aparati.

- Kako sam molekularni biolog, čitajući bakin karton znao sam šta tu piše i da to znači da je moždano mrtva. Lekari nam to nisu rekli tim rečima i ne direktno. Osetio sam negde da imaju strah da takve stvari saopšte porodici, jer je to nešto što porodica ne želi da čuje. I pretpostavljam da su to činili da bi izbegli konflikte. Tek na naše insistiranje da nam kažu kakva je tačno situacija, rekli su da je nastupila moždana smrt - priča za Kurir Nikola.

Znao je šta znači moždana smrt, ali ne bi znao šta je donorstvo i koliko je važno da nije poznavao Sandru.

- U to vreme apsolutno nije postojala nikakva informacija o procesu donacije organa, niti je to bilo po medijima ili bilo gde drugde, kao što je danas slučaj. Da nismo imali taj primer iz okoline, ne bismo ni znali za mogućnost doniranja organa moždano mrtve osobe - kaže.

Majka i on po potvrđivanju najgorih vesti odlaze kući.

- Dan-dva smo razmišljali, razgovarali i došli do toga da je baka mrtva, ali da bi doniranje njenih organa dalo i neku svetlu notu celoj toj situaciji, da bi malo smanjilo besmisao situacije. Otišli smo u Klinički centar i pitali lekare o mogućnosti da doniramo bakine organe. Bili su iznenađeni, ali su nam i kazali da su oni sami pričali o ideji da nas to pitaju, ali očigledno nisu znali kako. To je bila prva dobrovoljna donacija - kazuje Nikola.

Bio je to 6. jun 2015. Nikola, njegova mama i bakina sestra potpisuju saglasnost za doniranje organa Ljiljane Savić. Taj dan ulazi u istoriju našeg donorstva. Urađene su transplantacije srca, jetre i bubrega. Četvoro otpisanih dobilo je šansu za novi život.

- Zahtevali smo tada da se naš identitet sakrije jer smo doživljavali velike osude okoline, svašta se nama i o nama pričalo, svakakvi nesuvisli komentari, pa i onaj: "Za koliko ste prodali organe?" Nerazumevanje sredine bilo je dosta veliko u to vreme, mada ne znam da li je danas uopšte nešto drugačije u nekom pogledu. Mi smo svakako doživeli veliku osudu okoline - kazuje Nikola i dodaje:

- Teško je porodicama, zaista jako, jako teško, u svako smislu, pa i da pričaju. Mi još nismo i najgori, znate li koliko je njih koji su iznenada decu izgubili i u takvoj tragediji pristali na doniranje organa i spasli su živote.

Tek krajem prošle godine Nikola iznosi u javnost svoju priču. Sandra ih je zamolila. Jer jedva da ima transplantacija. Moždanih smrti, nažalost, ima, ali broj potencijalnih donora i broj onih stvarnih je u velikom raskoraku. Nema razvijene svesti o doniranju organa.

- Baš je opao broj donacija, od kovida posebno. I to je veliki problem i zato sam krenuo da pričam, ako mogu da pomognem ikome svojom pričom. A ko je dobio bakine organe ne znamo. Po zakonu je to anonimno, pa i da smo pokušali, ne bismo mogli da saznamo. Ali ne bih imao ništa protiv ako bi mi se sada neko javio, a nadam se da su dobro.