Deda Panta je za sobom ostavio buku i haos civilizacije, mračna pećina na planini njegov je dom: Nekada je gradio mostove, a sada u divljini priča sa vukovima!
Modreno vreme i civilizacija donele su mnoge prednosti, ali su, prema mišljenju mnogih, čoveka odvojili od samog sebe i prirode.
Da li zbog toga ili iz nekog drugog razloga, tek jedan deda Panta rešio je da drastično promeni svoj život i potpuno raskrsti sa civilzacijom, te se uselio u jednu pećinu na planini. Vukovi su njegove najbliže komšije.
Njega je, u njegovom domu, u sred prelepe, ali divlje planine, posetila humanitarka Tamara Misirlić želeći da vidi kako izgleda život pećinskog čoveka u 21. veku.
Kada ga je srela, deda Panta je otpozdravljao vukovima. Njegov glas orio se planinom gde su najbučniji zvuci zov vukova i cijukanje ptica.
- Dobar dan! Pa, koga zovete? - upitala ga je.
- Jvaljam se vukovima gore, tim mojim kolegama što dolaze, što me obilaze... Oni se jave, ja im se javim da znaju da ima tu neko... - objašnjava raspoloženo deda Panta.
Tamaru je sproveo do svog doma. U pitanju je pećina. A mali prolaz, koji bi neki okarakterisali kao košmar za klaustrofobične, služi mu kao spavaća soba. Tu je toplije...
- Ovo ti je spavaća soba?! - čudi se Tamara dok pokušava da se provuče uskim prolazom.
- Deda, da nema ovde neka zmija?! - dodaje.
- Nema, nema - teši je deda.
Kasnije su prešli u sam ulaz u pećinu. Tu je nekoliko dedinih stvari. Nešto garderobe, nekoliko lonaca... Vidi se da deda tu loži vatru.
- Na čoveka sve možete da uzmete, ali kako je bog osudio da živi, to ne možete - priča deda dok seče luk.
- A gde nađeš luk? - pita ga Tamara.
- U samousluzi u Pirotu. Odem po kontejnerima i sakupim. Ima sve. I luk, i šargarepa, sve ima... - odgovara deda.
- Ali, prokišnjava ti kuća deda - kaže Tamara, pokazujući na rupe u steni.
Pogledajte kako i u kojim uslovima živi deda Panta.
Susret sa deda Pantom na Tamaru je baš ostavio utisak o čemu je i ispričala u opisu snimka koji je objavila.
- Na vrhu planine, skriven ispod kamena, nalazi se deda Panta. Čovek koji je nekada bio deo sveta, ali je odabrao da mu više ne pripada. Ostavio je za sobom buku, žurbu i brige, zamenivši ih tišinom šuma, pesmom ptica i šapatom vetra. Kad sam naišla, stajao je na ivici proplanka i dozivao vukove - kaže ona i dodaje:
- Poveo me je uzbrdo, kroz uske staze koje samo on poznaje, sve do svog skrovišta ispod ogromne stene, gde se stopio s prirodom. Tu nema mnogo, nekoliko prostih stvari, ali mnogo neba i slobode. Sedeo je na kamenu i pričao mi o životu. "Pravio sam mostove za ljude", rekao je tiho. "Povezivao obale da bi jedni drugima mogli prići. A onda sam shvatio ja sam onaj kome je most najmanje potreban" - piše Tamara.
Deda Panta nema ništa, a ima sve, kaže ona:
- Ne traži ništa, a zahvalan je na svemu. Kada sam mu se zahvalila za njegovu priču i energiju koja je ispunila moje srce, samo je klimnuo glavom i nasmejao se. “Bog mi je dao sve što mi treba. A ti, kad god poželiš mir, znaš gde da me nađeš". Otišla sam, ali deo mene je ostao tamo, pod onim kamenom, među oblacima i vukovima.
