Četiri puta mi je istog dana metak skinuo šlem sa glave, nosio sam ga odvezanog da mi ne slomi vrat: Saša se borio na Paštriku i Košarama, ovo je njegova priča

"Četiri puta mi je metkom skinut šlem sa glave tog dana. To je jačina kao da te otprilike neko zvizne preko šlema bejzbol palicom u glavu".

Pucnjave je bilo stalno. On je četiri puta pogođen, srećom u šlem, u istom danu.

- Imao sam četiri zareza na šlemu. Taj šlem su kasnije odneli na neka ispitivanja. Žao mi je što ga nisam sačuvao. Zarezi su bili na, maltene, istom mestu. Pokojni Mile je pak dobio pogodak u šlem, ali dobio je i direktan pogodak tristaosmicom i - na mestu je ostao mrtav! - ispričao je on.

Iskusniji ratnici su mu savetovali da šlem drži otkopčan.

- Nosio sam ga otkopčanog, kao kapu, jer tada nema otpora. Govorili su da metak, prilikom pogotka, lomi vrat. Dakle, ako ne proboije šlem, čoveku slomi vrat od jačine udarca- kaže on dodajući:

- Međutim, ako pogodi šlem koji nije vezan, onda ga samo ovako "tup" i skloni s glave, smakne kao kapu...

Saša Šajkić Šajka, kako se navodi u opisu ovog snimka na kanalu "Balkan Info" je još u mladosti odlučio da želi da bude na raspolaganju svojoj otadžbini i upisao je vojnu gimnaziju. Nakon toga, počinje rad u vojsci, a ubrzo stiže šansa da postane član elitne jedinice, čuvene po svojim operativnim sposobnostima, ali i teškom prijemu u članstvo i još težoj obuci.

Tu šansu je iskoristio i postao jedan od retkih kojima je to pošlo za rukom.

Ubrzo je svoje znanje morao da pokaže i u praksi, jer je s jedinicom poslat na Kosovo i Metohiju juna 1998.

Od početka je učestvovao u najtežim operacijama, nakon čega se jedinica vraća u bazu.

Pred početak NATO agresije na našu zemlju ponovo odlazi na Kosovo i Metohiju gde herojski brani Srbiju. Učestvovao je u najtežim bitkama na Košarama i Paštriku. 

U borbe nikad bez pozdrava

Šajkić je ranije ispričao da pripadnici 72. specijalne brigade nikada u akcije nisu išli bez pozdrava, već su imali običaj zbog teških i opasnih akcija da se pozdrave zbog mogućnosti da neko možda padne u borbi.

- I onda da bismo rasterali maler, osmislili smo tu rečenicu 'da se ne pozdravljamo'. Znači, neće se ništa loše desiti. Tako da je među nama iz te ekipe koje je tada bili u jedinici, ostao je taj pozdrav dan danas - ispričao je za RTS.

Napisao knjigu

"Da se ne pozdravljamo" je i naziv knjige koju je napisao.

Šajkić u njoj opisuje svoje saborce i kroz kakav pakao rata su prolazili.

- Mi nismo nikakve mašine za ubijanje ili surovi ljudi. Obični smo ljudi koje možete videti svaki dan na pijaci, tezgi, u prodavnici, na sedištu, u gradskom prevozu... Ali, to što smo radili, radili smo na najbolji mogući način na svetu - pričao je. 

Specijalci retko progovore o svojim akcija. Šajkić je progovorio jer, kako kaže, ne želi da mu pali drugovi odu u zaborav i jer njihove akcije nisu bile suprotne ratnom pravu.

- Danas, kada pomislim na taj period, prvo se setim poginulih drugova. Za 24 godine, koliko je prošlo od rata, nije se desio jedan dan da ih nisam spomenuo - naglasio je on.

Naveo je da je reč o ljudima koji su dali najvrednije što su imali za otadžbinu i slobodu i, pre svega, znak na rukavu.

- Ovaj znak koji mi nosimo, ovo je stari znak i to je znak našeg udruženja veterana protivterorističke jedinice "Sokolovi". Za taj znak se sve dalo, život, telo, bilo šta - rekao je autor knjige.

"Najteže je kad sretnete udovicu najboljeg druga"

Šajkić je primetio da posvećenost poslu vojnog specijalca iziskuje od ljudi veliko odricanje.

- Ljudi se odriču mnogih stvari, ispaštaju im porodice, jer nema izgovora kad jedinica kreće na zadatak.

Ukazuje da u borbi nisu imali vremena za žaljenje palih saboraca.

- Ljudi misle da su borbe najteže, ali nisu. Najteže je kada sretnete udovicu svog najboljeg druga. To je težak deo rata. Sve ovo ostalo, mi smo bili spremni za to, obučeni, dobro motivisani, dobro plaćeni i radili smo to što smo radili, ali za sve ostalo, mi jednostavno nismo bili spremni - objasnio je on.