Ivan čudom preživeo 18 sati na pučini kraj Halkidikija: Skočio u more da spasi prijatelja, jake struje ga odvukle u "mašinu za utapanje"! Ova priča obišla svet

Ivan Gjorgijevski iz Severne Makedonije je 2022. otputovao u Grčku, i to na Halkidiki, omiljeno letovalište mnogih naših turista. Želeo je da sa drugarima proslavi 30. rođendan, međutim herojski poriv da spasi prijatelja jedan letnji dan će pretvoriti u borbu za opstanak.

Njegova priča objavljena je na Jutjub kanalu "National Geographic" i govori o iskušenjma, snazi i nagonu za opstanak.

- Na moj 30. rođendan, ja i moji prijatelji smo krenuli u Grčku. Vožnja od Severne Makedonije do Grčke trajala je otprilike četiri sata. Grupa je bila velika. Bila su tri automobila i ukupno 11 ljudi. Bio je 9. jul 2022. - započeo je on svoju ispovest.

Cilj im je bio Kasandra, prvi prst Halkidikija i to malo mesto Posidi koje je od Soluna udaljeno oko 100 kilometara. 

To jutro padala je kiša, ali je ubrzo izašlo sunce. Momci su roštiljali. More je predivno izgledalo. Bili su srećni i raspoloženi.

Skoro nikog nije bilo na plaži. Ivan se spremao da uđe u vodu kda je njegov prijatelj počeo da viče: "Pogledaj tamo, pogledaj tamo!". Druga Martina struje su vukle sve dalje u more. 

Ivan se okretao po plaži tražeći nešto što može da im dobaci, ali na celoj plaži nije bilo ničeg zgodnog. 

To je bio trenutak kada je Ivan odlučio da skoči u vodu i pokuša da pomogne Martinu. Struja je bila zaista jaka.

- Veoma brzo me je odnela od plaže - priča ivan.

Prijatelji nisu znali da je ova tačka poznata po opasnim strujama. Stručnjaci takve tačke zovu "mašine za utapanje".

Ivanovi prijatelji su od Grka koji su bili na plaži tražili broj obalske straže i policije. Zovu ih i objašnjavaju situaciju. Mole da pošalju spasilačke ekipe sa čamcem.

- Martin je bio četiri ili pet talasa iza mene. Govorio sam mu: "Smiri se, prestani da plivaš, odmori se, diši!".

Međutim, sve ga je slabije video. Jedino što se videlo u talasima je bila njegova glava.

- U jednom trenutku talas se spustio i ponovo podigao i - njegove glave više nije bilo. Srce je počelo ubrzano da kuca. Milion misli mi prolazilo kroz glavu. Mnogo emocija... Osećao sam se kao da telo počinje da gubi funkciju. Shvatio sam da moram da se isključim ili, inače, neću moći da ostanem na površini. Počeo sam da plivam u pravcu gde sam mislio da je on. I nakon 15 minuta kada nisam ništa video, odlučio sam samo da pustim struju da me odnese i čekam spas - ispričao je Ivan.

Sunce je zalazilo, a Ivan se osećao kao da se opasnost povećava. Talasi su bivali sve veći.

Nadležne službe koje su došle na plažu njegovim prijateljima su rekli da bi trebalo da odu u smeštaj i čekaju vesti.

Jedan od njih gledao je tanker na moru. Dok je tanker prolazio talasi su se obrušavali o njega. Pomislio je na svoje prijatelje...

- Znao sam da me noću neće naći, i da će potraga krenuti sledećeg jutra. U tom trenutku život počinje da bljeska u očima. Vidite šta ste sve do sada uradili, šta niste, šta ćete propustiti. Mislite o svojim iskustvima, ljudima, kako će vaša porodica to podneti... I... Postojale su dve opcije - ili ću pokušati da preživim što duže, odnosno da se borim do kraja, ili ću - sada odustati - priča Ivan.

On nije osoba koja odustaje. 

- Znao sam da moram da preživim noć u vodi. Celu noći sam pazio na talse, jer su bili ogromni. Vetar je bio zaista jak. 

U međuvremenu, Ivanovi prijatelji su pozvali njegovog oca. Stigao je u Grčku posle ponoći. Otišli ​​su u kancelariju gradske obalske straže. Rekli su im da u tom trenutku ne mogu ništa da urade, jer je oluja prevelika.

- Vreme je postajalo sve gore i gore. Talasi su bili ogromni. Voda je bila mnogo hladnija. Počeo sam da se tresem. Morao sam da budem aktivan i da plivam kako bih se ugrejao. Plivao sam veći deo noći. Gledao sam u talase. Kada bih video talas koji razbija, plivao bih ispod njega. Znao sam da je davljenje jedan od najbolnijih načina da se umre. Razmišljao sam da li je možda bolje onesvestiti se. To bi možda pomoglo da ne osećam bol. 

Ivana su morile mnoge misli. Samoća, strah da će doći ajkula i rastrgnuti ga u komadiće... Pitao se kako će najmiliji osećati nakon što umre. Sve te misli je pokušao da utiša. Jedino što nije mogao bile su misli o gladi i žeđi:

- Noću se desila zanimljiva stvar. Počeo sam da vidim zvezde, kao male kuglice svetlosti. Mislio sam da je to samo od dehidracije ili šamućenosti. Bilo je slično onom kao kada ustanete veoma brzo... A onda... Kugle su bile mnogo veće, sjajnije, veoma intenzivne. Kružile su oko mojih ruku i nogu, po celom telu. Ateista sam i ne verujem baš u religiju, duhovne i sujeverne stvari, ali osećao sam se kao da imam 10 do 20 anđelčića oko mog tela. Kao da je neko ili nešto bilo sa mnom. 

Sunce je počelo da izlazi. Talasi su i dalje bili prilično veliki, prilično divlji, ali se više nisu tako sa hukom obrušavali. 

Nakon nekoliko sati video je helikopter. Išao je direktno ka njemu, a onda je samo prošao u blizini njega bez zaustavljanja ili bilo kakve signalizacije. Ivan se uplašio da ga helikopter nije video. Srećom, nije bio u pravu.

Helikopter ga je primetio i svim brodovima u blizini uputio poziv da budu u pripravnosti.

- Video sam brod kako ide prema meni. Napravio je zaokret i onda je stao. I to je trenutak kada sam shvatio da me je neko konačno video. Bacili su mi pojas za spasavanje i merdevine. Morao sam da se popnem nekih 20, 30 metara. Tek kada sam stigao do vrha broda, znao sam da sam siguran - priseća se Ivan.

Svi svetski mediji su izveštavali o Ivanovom spasenju.

Ivan je bio u bolnici dva dana. Dok se oporavljao, njegova priča je obišla ceo svet.

On je, naravno, bio presrećan što je živ, ali nije mogao da prestane da razmišlja o Martinu i njegovoj porodici. 

Martina su mnogi tražili - obalska straža, neprofitne organizacije, volonteri iz Makedonije i Grčke i, naravno, Ivan. 

Martinovo telo do trenutka kada je pravljen ovaj dokumentarni film, nikada nije pronađeno. 

- Nedostaje mi njegova pozitivnost, njegova energija, radost...Na njega si se uvek mogao osloniti. Sve me podseća na njega - rekao je Ivan koji je u moru, u koje je ušao u želji da pomogne svom prijatelju, proveo ukupno 18 sati. 

Našli su ga skoro 20 kilometara dalje od mesta gde je ušao u more.

Posidi se, inače, nalazi na otprilike polovini Kasandre, prvom prstu Halkidikija, na zapadnoj obali. To je u suštini rt koji duboko zadire u more i na snimcima iz vazduha deluje stvarno magično.

Za ovu plažu kažu da nikad nije ista jer je plima i oseka stalno menjaju.

Za nju kažu i da je jedna od najopasnijih plaža u Grčkoj jer su tu vrlo jake struje koje lako mogu da povuku, posebno neiskusne plivače.

(Kurir.rs/You tube National Geographic) 

 Shvatio sam ko je Martinov brat i odmah sam ga nazvao.  Nije želeo da veruje u situaciju.  Mislio je da ga zezaju.  Upravo sam objasnio Martinovom bratu da je situacija stvarna, da mu se brat izgubio na 

 Ovde nema nikoga. Sami ste. Ugasi ga.  Doći će ajkula i rastrgnuti me u komadiće. Ugasi ga.  Kako će se svi osećati nakon što umreš?  Ugasi ga. Samo si isključio sve.  Kako ste uspeli da ostanete tako logičnim?  Na primer, šta je to u vašem mozgu što ste u stanju da to uradite?  Komplikovano je. 

 Jedine misli koje nisam mogao zaustaviti bile su misli o gladi i žeđi.  Sokovi, koka-kola, pivo.  Bio sam toliko žedan, pokušao sam da popijem sopstveni urin, možda pet ili šest puta.  Ali tempo talasa, bilo je gotovo nemoguće čak i probati tako nešto.  Noću se desila zanimljiva stvar.  Počeo sam da vidim zvezde, kao male kuglice svetlosti. 

 Mislio sam da je to samo od dehidracije ili samo ošamućenosti.  Kao kada ustanete sa sedišta veoma brzo, vidite, kao, male zvezdice.  Kugle su bile mnogo veće, sjajnije, veoma intenzivne, kružile su oko moje ruke i nogu, po celom telu.  Ja sam ateista i ne verujem baš u religiju i duhovne i sujeverne stvari.  Osećao sam se kao da imam 10 do 20 beba anđela koji kruže mojim telom.  Kao da je bio neko, nešto sa tobom.

 Kao dobar, topao osećaj, kada vidite svetlo u tami, to vam daje nadu.  Sunce je počelo da izlazi.  Talasi su i dalje bili prilično veliki, prilično divlji, ali sam shvatio da više ne padaju.  Video sam malu lopticu, koja je išla direktno prema meni u liniji, što je bilo zaista čudno i zanimljivo, i bio sam zaista srećan.  Mislio sam da ću možda moći da ga iskoristim da se opustim. 

 Kada sam zgrabio loptu, ruka mi je utonula u nju, i shvatio sam da je zapravo ispuhana, prilično ispuhana.  Sva ta nada je nestala, nestala.  Do jutra su rekli da će se akcija spasavanja nastaviti upravo sada.  Hteli su da pošalju još čamaca.  Mogao sam da vidim gde su čamci za spasavanje, teretni brodovi, tankeri, helikopteri. 

 Svi me traže 10 kilometara unazad uz obalu, ali nisam bio blizu obale.  Bio sam kao u sredini.  Prvi brod koji sam tog dana video, zapravo sam bio veoma blizu, možda 150 metara.  Videla sam jednog momka napolju, pa sam počela da mašem i da vičem.  Tip je pušio cigaretu. 

 Nosio je crnu majicu, a onda se okrenuo, i ja sam kao, da, konačno, ovo je trenutak.  Verovatno će ući unutra po pomoć i reći im da je video nekoga.  Onda vidim da je bacio cigaretu i samo ušao unutra i zatvorio vrata.

 Zatim su bacili pojas za spasavanje.  Doveli su me do merdevina.  I morao sam da se popnem nekih 20, 30 metara.  U trenutku kada sam stigao do vrha broda, potpuno sam znao da sam siguran.  Dali su mi malo hrane. Bilo je ukusno.  Dali su mi svežu odeću. 

 Dali su mi čaj.  Čaj je bio veoma lep.  Tražio sam dopunu.  Dobio sam poziv od Ivanovog brata.  Samo mi je rekao, našli smo Ivana.  Da li je živ ili mrtav? 

 I samo je rekao živ.  Upravo sam saznao da je moj najbolji prijatelj spašen kada nisam imao nikakve nade za njegov život.  Najneverovatnije u priči je kako je uspeo da preživi noć, da dogura do sledećeg dana i da se spase. 

 Za mene je to nezamislivo.  Ivan je bio u bolnici dva dana.  Dok se oporavljao, njegova priča je obišla ceo svet.  Većina pokrivanja fiksirana na fudbalsku loptu.  Svi su izvrnuli priču.