SEĆANJE: Bojana Andrić je žena-div koja i sad, kad je nema, daje snagu i budi nadu

Tiha, životodajna reka oblikuje ceo predeo, ostavljajući trag u svemu vidljivom i nevidljivom što joj se nasloni na obale - takva je bila i Bojana Andrić (1944-2025).

Mladalačka energija

I kad je zakoračila u devetu deceniju, još uvek je bila devojčica. Takva je ostala do poslednjeg daha. Hitrim, skakutavim hodom, gromkim, a ipak tananim glasom i mladalačkom energijom ispunjavala je svaki prostor u kom bi se našla. Pored mnogih svojih zvanja i poduhvata, bila je članica i osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“.

Ko je bila Bojana Andrić? Na ovo pitanje može se dati mnogo odgovora, a da se pritom svaki od njih odlikuje tačnošću: dramaturškinja, scenaristkinja, istoričarka televizije, televizijska urednica i rediteljka. Bila je autorka kultne emisije RTS „Trezor“, najbolje emisije o istoriji televizije. Reč je o monumentalnom poduhvatu koji je nastao zahvaljujući snazi, upornosti i požrtvovanom radu Bojane Andrić. Aleksandar Mandić je, nastojeći da na sebi svojstven način objasni njen poduhvat, duhovito zapazio: „Rešila je da sačuva našu prošlost uprkos opštem srljanju u sadašnjost...“, i mi ga moramo citirati.

Ova izuzetna žena diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autorka je radio-drame „Moj prijatelj Šarl“ i više televizijskih drama, među kojima su i veoma upečatljiva ostvarenja „Daleko je Australija“ i „Pogrešna procena“. Koautorka je TV drama i serija „Običan život“ u saradnji sa Živojinom Pavlovićem i „Pesma“ sa Oskarom Davičom. Na Televiziji Beograd je radila od 1971. godine. Tokom svog radnog veka bila je dramaturg i urednik više desetina drama i dramskih serija.

Umetnički pečat

Poslednje tri decenije aktivno se bavila istorijom Televizije Beograd, ali i televizije uopšte, pri čemu je autorski, umetnički pečat u njenom radu ostao vidljiv do samog kraja. Građa koju je sakupila i spasla od uništenja spada u neprocenjivo nacionalno blago. Maštala je o muzeju televizije; govorila je da će životom braniti zgradu iz koje je prvi put emitovan televizijski program u Jugoslaviji. Želeći da podržim njen entuzijazam, rekao sam da me, ako do toga ikada dođe, zove da zgradu branimo zajedno. Kad je trebalo da jedna arhiva bude bačena u stari papir, dogovarali smo se da se prerušimo u đubretare i da zajedno odemo da je pokupimo... Malo ko se mogao pohvaliti sa toliko energije, posvećenosti pravim vrednostima, ciljevima koji su jednostavni, a izuzetno važni - očuvanje istorijske grade i sećanja u doba sveopšte destrukcije i zaboravljanja prošlosti, poštovanje prema ljudima, borba za kvalitet... U penziji je čitave dve decenije bez honorara radila na emisiji „Trezor“ - poklanjala je svoje vreme, svoj život i beskrajan talenat svima nama. Doživela je mnoge nepravde, pre svega u svojoj matičnoj kući, a muzej televizije je ostao samo nedosanjani san, doduše, san kojim je zarazila sve nas.

Poslednji darovi

Bojana Andrić je bila duša Udruženja „Adligat“ i njoj smo bez zazora poveravali svoje nedaće. Bila je naš glas i naš „lobista“. Godine su odmicale, a njen entuzijazam nije slabio, naprotiv. Sa zadovoljstvom je umela da u ponoć otvori svoju kancelariju i delegaciji iz Emirata koja je radi „Adligata“ došla u Srbiju pokaže retku televizijsku opremu. Tu noć su naši partneri zapamtili i pominjali godinama. Snimila je više od dvadeset emisija „Trezor“ u našim muzejima. Njena garancija i preporuka učinile su da se pod našim krovom nađu mnogi legati, kao na primer legat pozorišnog i književnog kritičara Feliksa Pašića ili kompozitora i pobednika Beogradskog proleća Žarka Petrovića, kao i pisaća mašina Desanke Maksimović. Svoje prijatelje, mnoge značajne ljude i naše buduće donatore, ona je lično ugostila u Muzeju knjige i putovanja i Muzeju srpske književnosti. Volela nas je, a voleli smo i mi nju. Kikotala se dok mi je govorila o pokušajima da naš projekat diskredituju u njenim očima, a kada zbog tehničke greške nije dobijala naše izveštaje elektronskom poštom, to je bio povod za tugu. Već teško obolela, iz postelje, svega nekoliko meseci pred smrt, zamolila je svog sina da u Muzej knjige i putovanja donese knjige o radiju i televiziji - bili su to njeni poslednji darovi i tada sam poslednji put čuo njen, tada već slabašan, glas. Kao da nam je poručila: nikad ne odustajte, ma šta da vas snađe!

Bojana Andrić je žena-div koja i sad, kad je nema, daje snagu i budi nadu. Ona je heroina srpske kulture, Milunka Savić modernog doba, koja neustrašivo vodi borbu protiv nepravde i zaborava. Ona je uzor i primer. Na dan njene sahrane zastave „Adligata“ su bile spuštene na pola koplja. Trebalo je spustiti na pola koplja i zastavu Srbije.

„Šta tebi kažu gledaoci kada te sretnu?“, pitali su Bojanu u jednoj emisiji.
„Draga Bojana, hvala vam što postojite!“, objašnjava Bojana, pa skreće pogled i dodaje: „A ja se postidim, ja sam ipak obična osoba...“

Viktor Lazić