Luka iz Ćuprije završio ekonomsku školu, nije hteo kancelariju, već je uzeo alat u ruke: Za par cipela uzme 17.000 dinara FOTO
Završio sam srednju ekonomsku školu, ali nisam hteo da budem ekonomista, držim hemijsku i radim u kancelariji. Upisao sam vanredno za modelara obuće u Knjaževcu jer sam hteo da nasledim očev zanat. Hteo sam da budem obućar.
Ovo za Kurir priča mladić Luka Cvetković (27) iz Ćuprije, najmlađi obućar u Pomoravskom okrugu, koji već devetu godinu radi u porodičnoj radionici na mašinama starim čitav jedan vek.
- Od malih nogu želeo sam da budem ovo što sam sad, ali nisam mogao odmah da upišem željenu školu jer se otac razboleo pa je bio u Beogradu na lečenju. Tri godine sam bio u ekonomskoj i onda rešio da završim i ono što volim. U prvoj školi sam bio nikakav đak jer me jednostavno nije zanimalo da učim, a u drugoj sam imao prosek 4,0. Vrlodobar đak! - iskren je Luka.
Vredan šegrt
- Otac me je odmalena dovodio u radionicu. Bio sam njegov radnik, ali ne puno radno vreme - kroz osmeh dodaje, pa nastavi da se priseća:
- Prvo me je učio popravku cipela, a tek posle škole sam naučio da sam napravim cipelu. Moja obuća nije kao ostala. Ručno je napravljena, i to po meri stopala starim tradicionalnim načinom izrade. Cipele su od kože. Nisu lepljene, nego ušivane. Garantujem da nikada ne mogu da se odlepe. Ljudi ih nose i po šest-sedam godina...
Inače, mladi zanatlija Cvetković jedan par cipela pravi pet dana ali, kaže, ne po ceo dan.
- Dva sata dnevno izgubim na jedan par jer posle lepljenja, pa prošivanja moraju da odstoje po 24 sata. Sve mora da bude savršeno uklopljeno za moje oko. A i mušterijino. Uzima se mera, pravi kalup, kroji koža, šije, sklapa na kalup, lepi za đon. Posla ima i od ovog zanata može da se živi. Imam pun spisak narudžbina za naredna dva meseca. Poručili su mi oko 14 pari cipela koje sam moram da napravim. Jedan par košta od 17.000 dinara pa naviše, to je nekih 150 evra za kvalitetnu ručno rađenu obuću. Ne volim mašine i savremene tehnologije. Ruka je ruka - samouveren je Luka.
Narod ceni ručni rad
Kao i u ostalim zanatima, i u ovom ima sezone i bliži se polako.
- Kad počne sezona svadbi i veselja, tada i bude najviše posla. U ovom kraju ima dosta gastarbajtera koji poručuju unapred. Neki pik sezone su jul i avgust, kada se većina ljudi odmara. Ove cipele poručuju i ljudi koje je naterala muka, a kad je neko iz nužde poruči, novac za to ne uzimam. Najteže mi je bilo kad sam pravio ženske cipele za 33 ili 34 broj, ne sećam se tačno, a štikla 10 centimetara. Bude tu i muke, ali ponosan sam na sebe kad završim svaki par. Zadovoljstvo je moje kad vidim da ljudi nose moje cipele. Narod ceni ručni rad - kaže zanatlija, ali ističe da je u Srbiji malo ovakvih ljudi koji bi se bavili ovim poslom, kao i da zanat polako odumire:
- Lukini rekordi
- 200 pari cipela
- 1.000 dana rada
- 5.000 sati modeliranja
- Sve do Niša i Kragujevca ne verujem da ima još nekog ko ručno pravi cipele, osim onih ortopedskih, ali to je drugo...
