Kurir odneo poklone predškolcima i osnovcima u Šilovu na Kosovu i Metohiji! Dragan Milić: Ovo je samo početak, ima puno dece i škola koje ćemo obradovati!

Kurir je predškolce i osnovce u Šilovu na Kosovu i Metohiji obradovao kesama punim poklona, koje smo i podelili mališanima.

U hali podignutoj devedesetih, da bude pogon za izradu grejnih tela i upošljava srpski živalj u opštini Novo Brdo, a koji nikad ne zažive, sada je, gle simbolike, narodna kuhinja. Ali ovo nije samo mesto gde se krčkaju kazani puni hrane. Ovog dana vojničkog pasulja sa slaninom. Ovo je lepak koji drži Srbe u Novom Brdu, i ne samo ovde, i pomaže da srpska sela, raštrkana po brdima, ne zamru.

Dočekuje nas Svetlana Stević, nadaleko poznata predsednica Dobrotvorne organizacije EUO Eparhije raško-prizrenske "Majka devet Jugovića". Upravo uz pomoć Svetlane Stević naši pokloni stižu na Kosovo i Metohiju. Uz pomoć iste žene ćemo ih i dati mališanima. A za kratko vreme obići i srpske svetinje, koje nam širom otvaraju vrata.

Dvadeset četvrta godina je kako vodi narodne kuhinje. Iz ovog nesuđenog pogona svakog dana izađe 850 hlebova najugroženijim Srbima. A i uz hleba. Do punih kazana vode i farme na kojima je i svinja, krava, ovaca, bikova, koza, kokošaka... Vode vrtovi i sušare za meso, pečurke, mlekara i hala za pravljenje testa i kora, pčelinjaci, voćnjaci... Mesta koja s divljenjem obilazimo. Trude se da zatvore krug, budu samoodrživi. Jer to i hrani i upošljava. Na to i ide pomoć Srba i dobrih ljudi iz celog sveta. I život opet ide. I rađaju se i deca.

A deca nas dočekuju i pred školom u Šilovu. Ovde su se nakon '99. Srbi iz Gnjilana, kroz koje prolazimo, i okoline sabrali. Ćirilica na radnjama kazuje da ulazimo u srpsko selo. Put zakrčuje stado ovaca. I od toga se živi, jagnjetina je prvo meso na Kosovu.

Milina je videti pun teren mališana pred školom. Onom koja nasta još u tursko doba, u Gnjilanu. Beše to daleke 1830, kad srpska deca u ovom delu Osmanskog carstva dobiše školu. Pod okriljem crkve, naravno. Potkraj tog 19. veka niče i nova školska zgrada, podiže je tadašnja Kraljevina Srbija, kao i srpske škole u okolini. Preživela je škola turske zulume i okupatore u dva svetska rata. I opstala je Osnovna škola "Vuk Karadžić", kako dobija naziv 1956. u Gnjilanu. Sve do 1999, kad mora da se izmešta u Šilovo, gde naše ministarstvo prosvete podiže ovu zgradu. I smesti sa osmoletkom i gimnaziju i Medicinsku školu. Svi pod jednim krovom, u dve smene.

S vrata ruku pruža zahvalna Daniela Stojanović, direktorka OŠ "Vuk Karadžić", sa svojim kolektivom. Vaskrs samo što bi, u hodniku još šarena jaja i radovi izloženi. Na zidovima - lepota. Slike đaka, maturanata...

- Pa nije Božić - zbunjeno će maleni đak radujući se poklonu kom se nije nadao.

- Sve ove donacije nam i te kako znače jer podsećaju i decu i nas da neko misli na nas, da nismo sami, pomažu nam da budemo što bolji u našem radu - reći će Daniela Stojanović, dodajući:

- Veliko poštovanje zaslužuju svi naši nastavnici koji se trude da, i pored toga što nekad imamo mala odeljenja i nemamo dovoljno nastavnih sredstava, deci omoguće najbolje obrazovanje.

I upravo sve to je i razlog što je Kurir u Šilovu.

- Zadovoljstvo nam je što smo ovde, na Kosovu i Metohiji, i što smo došli da obradujemo decu u osnovnoj školi. Drago nam što škola broji 250 učenika i jedna je od većih na teritoriji Kosmeta - kazao je Dragan Milić, rođeni Prištevac, kod koga dolazak na KiM izaziva posebne emocije.

Direktor Kurira zahvalio je firmama koje su učestvovale u ovoj akciji i pomogle nam donirajući svoje proizvode - "Imlek", "VODAVODA", "Sunoko" i "Tecno".

Istovremeno, direktor Kurira pozvao je i druge kompanije da se priključe, jer ovo je samo početak - u planu je još sličnih akcija jer ima puno dece i škola koje ćemo obradovati.

U defileu preslatke dece, i male i velike, koja su iz škole izašla sa poklonima Kurira, jeste i Lazar Fremić, osmak koji je svojim radom i trudom zaslužio i posebnu nagradu.

- Drago mi je što smo obradovali najboljeg učenika, koji će verovatno biti đak generacije - rekao je Dragan Milić uručujući Lazaru mobilni telefon "TECNO Spark 30 Pro", dar kompanije "Tecno".

Lazar je bio vidno iznenađen, ali i radostan.

- Trudim se i isplatilo mi se. Ovo me i motiviše da nastavim jednako dobro u daljem školovanju. Upisaću gimnaziju ovde, u Šilovu, a potom ću da vidim, imam više opcija, i forenziku i pravo. Ima vremena - Lazar će, pomalo zbunjen pred kamerom.

A ima li vremena već viđeni đak generacije za sport, igrice, devojčice?

- Naravno, ima vremena i za sve to, ali mora da se izdvoji vreme i za školu i učenje - sad je već opušten i sa osmehom.

U osmoletki je i sve troje dece Milice Simonović, profesorke srpskog jezika i književnosti u ovdašnjoj gimnaziji. I nigde ne idu. Štaviše, profesorka sa suprugom razmišlja i o četvrtom detetu.

- Da sam malo mlađa, imala bih i petoro - smeje se.

Jer, kako kaže, život na Kosmetu ipak nije izazov. Naprotiv.

- Život ovde je blagoslov. Nismo pomišljali da odemo. Jesmo u jednom periodu planirali da decu negde možda malo sklonimo, međutim, nisu pristali. Ovde im je lepo, ovde su se rodili, ovde imaju prijatelje - kaže profesorka, koja je izdala četiri zbirke pesama, čiji sinovi pišu poeziju...

Drago joj je što smo došli, što smo ih se setili:

- Naša deca se uvek raduju kad im neko makar dođe u posetu, a kamoli kad im nešto donese. Sad vidim koliko su srećni, zadovoljni, a i svi mi zajedno. Čestitam Lazaru i svakom detetu koje ima hrabrosti da živi na Kosovu, ide u školu, lepo uči... Oni su budućnost, ono što nam je ostavljeno u amanet, svetinja. A mi smo tu da im pokažemo put...