NEVEROVATNA ŽIVOTNA PRIČA ALEKSANDRA KOJI JE OD GOLMANA POSTAO BESKUĆNIK! Ostao je na ulici bez krova nad glavom, a jedna žena je promenila sve!
"Počinjem da zamišljam pune tribine i loptu kako se kotrlja. Brišem suze prljavom majicom i ponovo nazdravljam prečkama i stativama. Nema nikoga oko mene, a ja zamišljam da su svi tu, kao nekad. Pre samo šest godina blistao sam na ovom terenu. Spreman, pun samopouzdanja i snage, proglašen sam za najboljeg golmana prestižnog turnira. Gledam svoju smrdljivu odeću, ne mogu da zaustavim suze. Čoveku koji je na ulici jutra su najteža, onaj trenutak kada se probudiš i shvatiš gde u stvari jesi, a gde nisi, nikome ne bih poželeo. Preko dana možeš da se zavaravaš i nekud odlutaš, a tu je i piće da pomogne. Ali jutro, to je ono što niko od ljudi koji žive na ulici još uvek nije naučio da preboli. Pa nisam ni ja."
Ovo je citat iz knjige "Sa margine u visine" autora Aleksandra Gvozdenovića Nekada perspektivnog golmana i čoveka koji je sa 38 godina završio na ulici kao beskućnik, gde je proveo punih šest godina, dok se jednog dana nije pojavila jedna Jelena i preokrenula njegov život. Zahvaljujući Jeleni, Aleksandar Gvozdenović je gost u emisiji "Neispričano" na Kurir televiziji.
Pre 38 godina, 12. avgusta 1987. godina, Aleksandar dolazi prvi put na taj teren fudbalskog kluba Hrvohajduk. To je bio njegov prvi trening, zatim prelazi u fudbalski klub Rad na Banjici i počinje karijera u staroj SFRJ. Karijera je počela odlično. Čak je i Aleksandrov otac bio član upravnog odbora fudbalskog kluba Hajduka Liona. Međutim, kada je trebalo da dostigne svoj vrhunac, polako je počeo da odustaje i okreće se određenim porocima.
- Ja sam rođeni Zvezdarac. Kod nas je bilo u kraju prestiž trenirati u Hajduku čim stasaš. Ili si za Hajduk ili nisi, osim one osnovne podele Partizan i Zvezda. Tu su bili još Trudbenik, Zvezdera, pa Balkan, ali srce me je vuklo ka Hajduku. Mom Hajduku. Moj pokojni otac je bio u upravnom odboru Hajduka i kao klinac dovodio me na te čuvene betonske tribine. Od starta sam bio golman. Sticajem okolnosti, stari golman nije se odazvao pozivu, zvali su me da odbranim jednu utakmicu baš protiv fudbalskog kluba Rad. Mislim da je to bilo zaista zadovoljavajuće i usledio je poziv u čuveni klub sa Banjice. Nekada čuveni klub koji je imao jednu od najboljih juniorskih škola na nivou Stare Jugoslavije. U fudbalskom klubu Rad sa Banjice proveo sam narednih pet i po godina. Došao do prvog tima. Upoznao divne ljude, proveo tu jedan divan, divan, jedan predivan period.
Aleksandar odlazi u vojsku sa 19. godina, 1994. obzirom da bukti rat širom bivše zemlje, on ipak ostaje u Valjevu, baš zahvaljujući tom fudbalu. Ali, nažalost, Valjevo otvara neke nove puteve.
- Valjevo kao Valjevo. Moje Valjevo. 1994. godine dobijam poziv za vojsku i stvarno je bilo turbulentno vreme i bilo je osetljivo i pitanje je da li otići i da li pronaći neke prečice da se taj poziv nekako odbije. Međutim, ja sam prelomio i odlučio da je to pravi trenutak da se odazovem. Pogotovo kada sam dobio poziv Krušika iz Valjeva, fudbalskog kluba Krušik iz Valjeva, gde sam otišao sa svojim drugom Alenom zajedno u fudbalski klub Krušik, potpisao za Krušik i narednih 13 meseci boravio u Valjevu. Jeste, bilo turbulentno vreme, jeste, bilo strašno, ali znate kako mladost je, uz te treninge, pa to sve i manje jelo vidi. Usledila je 1995. godina, avgust, Oluja, dobili smo produžetak tako da smo osetili na kraju vojnog roka šta znači stvarno vojska. Što se tiče Valjeva i boravka u Valjevu, vezuje mi i mračna strana, tamnija strana mladosti. Najzad sam dobio neku slobodu, nisam pod nadzorom roditelja, profesora, okoline, pogotovo oca policajca. Otac koji je bio stup porodice i otac kao otac. Najzad sam ja birao neke stvari, dozvolio sebi možda malo previše i počeo da polako izlazim, da vidim nešto što do tada nisam viđao, pošto je moj organizam bio takav i ritam, da sam bio sportista u pravom smislu reči. Prepodni trening, popodnevni trening, znala se satnica, znalo se sve. Međutim, sada su neke nove stvari počele da se dešavaju, da imaju uticaja.
Aleksandar je sportu davao sve manje i manje, počeo je da ide linijom manjeg otpora, da bira prosečnije klubove gde se od njega neće očekivati neki rezultat.
- Bilo je potencijala za mnogo više, ali ja jednostavno u tom trenutku nisam bio sportista u pravom smislu te reči. Jer da jesam, ne bih dozvolio sebi takve padove i takve lomove. Birao sam klubove u kojima ću imati mnogo više odmora nego što bi zaista trebalo. Nisam bio pošten, ni prema sportu, ni prema sebi. Napuštam fudbal po okončanju vojnog roka i nakon što je usledio moj povratak u Beograd, pod uticajem nekih novih svetala, noći, izlazaka, počeo sam da biram klubove u kojima ću imati veći komfor što se tiče slobodnog vremena, slobodnih noći, druženja, misleći da mogu da pomirim i svoje neke skrivene strasti nove. Međutim, mladost je dozvoljavala takav ritam, dugo. Pošto su moji treninzi bili fanatični, pa je organizam davao neku nadu da će to biti večno. Međutim, ništa nije večno. Zaboravio sam da kažem da je moj pokojni otac, imao je problema sa alkoholom, sa pićem i preminuo je od posledica konzumiranja alkohola. Poslednje godine dana njegovog života ja sam se nagledao svega i svačega, svakakvih scena gde je on samo odlagao definitivno odlazak. Umesto da mi to bude škola, dozvolio sam sebi da takve neke slike ponovim. Moj otac je bio divan čovek, veliki čovek, gromada čoveka, poštovan čovek, ali ga je piće veoma brzo pobedilo. Od onakve gromade ljudske doživeo sam da bude slabije od mene. Na kraju sam video i njegove suze i zapamtio ih.
2013. godine odlučuje da napusti porodični dom, da napusti majku i da ode na ulicu, da postane beskućnik.
- Ali toliko je stvari ostalo nedorečeno. Alkohol mi nije dao da, ne da napredujem, nego da moj nivo kvaliteta, nivo bilo čega, lestvica samo bude sve niže i niže. Zadovoljavao sam se sve manjim i manjim stvarima. Perspektiva je bivala varljiva. Dok su moji drugari, okolina, gledali da se školuju, da napreduju, da idu napred, ja sam i dalje živeo u nekoj magli.
Aleksandrova majka se borila za njega, stalno ga je savetovala da treba da učini nešto, da promeni nešto i došlo je do velike svađe. 12. aprila 2013. godine, kada on donosi odluku da ode iz kuće na dan-dva. Međutim, to se pretvorilo u punih šest godina.
- 12. april 2013. je jedan od najvažnijih datuma u mom životu. To je bilo finale mog dotadašnjeg alkoholizma. Alkohol je pobedio i oterao me na ulicu, bukvalno tako. Svaki moj dan, svaki moj sekund bio je okrenut alkoholu. Sve ono prateće, blic poslovi, veze, je bilo tu kao kulisa. Birao sam i poslove, i veze, i prijateljstva, i ambijent, samo onaj kakav bi mogao da ide uz piće i sve što uz njega ide. 12. aprila 2013. godine ja sam zalupio vrata stana u kojem sam sa porodicom živeo. Preterao sam. Počeo sam sa rasprodanjem duše, stvari, emocija, uspomena, samo da bi zadovoljio nešto što je tada bilo u meni najbitnije, a nije smelo da se desi. Otišao sam na ulicu, misleći da će to trajati dan-dva. Da će se kao i kod svakog lošeg trenutka, već sutra, sve posložiti malo drugačije. Međutim, nije.
Aleksandar je imalo svoju svesku koju je nosio u tom svom rancu beskućnika gde je čitav vaš život bio spakovan sa nekoliko stare garderobe i flašom alkohola i tu je zapisivao određene stvari i određene priče i ljude koje ste sreli. Aleksandar je u knjizi više vremena posvećivao tim oštrim i teškim beogradskim zimama nego lepom proleću.
- Da mi je neko rekao da može da se spava na minus 12 na kartonu, ne bih mu verovao. Da mi je neko rekao da može da se pokriva pogledom ka zvezdama, ka granju, ka nekim zgradama, isto mu ne bih verovao. Jutro su bila najgora, jutra su bila najteža. Preko dana ti možeš pod uticajem alkohola da zavaraš sebe, da odišeš daleko u mislima, i misliš da si ko zna gde i ko zna sa kim. Ali kad se probudiš i shvatiš gde se nalaziš, pored koga se nalaziš, kakav nisi, to su najveći lomovi na ulici. Čovek ne može sam. Ni u dobru, ni u zlo. Meni je samoća na ulici trajala možda nekoliko dana. Ali čovek poželi da podeli, da popriča, da se požali, pohvali. Sumljivi tipovi, pored kojih svakodnevno prolazimo, sa gnušanjem, okretanjem glave, postali su moji najbolji drugari. Moja braća. I to mogu sada sa ponosom, bez ikakve sramote da kažem, da nije bilo njih, vrlo verovatno ne bi bilo ni mene. Delili smo sve. Delili smo i poštetu, i hleb, i suze, i humor, i zime, odeću.
Aleksandra je od poroka spasila Jelena, koja mu je ostavila ceduljicu, nakon čega mu se život menja iz korena.
- Dug je put do naše ljubavi bio, međutim, putevi su se razdvojili, ona je napredovala na svkom polju, a ja sam je gubio. Ona je otišla dalje i više, međutim, ona je 2. decembra došla i prišla česmi gde sam ja bio sa svojim drugarima, u onakvom stanju. Vratila nas je u život. Pružila mi je ceduljicu sa brojem telefona i porukom da se javim sutra u 18h, toliko mi je bilo i drago i sramota što je vidim. Počeli smo da se borimo i da postajemo mi, sve se može, samo sebi treba dati šansu - zaključio je Aleksandar.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
