"BOG MI JE ZA VREME LITURGIJE POSLAO ZNAK DA TREBA DA ODEM KOD LEKARA" Ana Kanlić o teškoj životnoj borbi: "Bilo je to 10 najdužih minuta"
Pokazivanje hrabrosti je često povezano sa suočavanjem, sa strahom i prevladavanjem prepreka za veće dobro. U našem poslu, koji obavljamo, neretko morate da pokažete hrabrost na dnevnom nivou, a ona je i pored toga morala jako mlada da pokaže hrabrost u životnoj borbi. Gost emisije "Neispričano" koja se emituje na Kurir televiziji, bila je talentovana novinarka Kurir televizijeAna Kanlić koja se poslednjih meseci hrabro bori sa bolešću.
Njena priča nije samo inspiracija za sve nas, već i podsetnik na važnost borbe, nade i međusobne podrške. Ana je u svojoj borbi pomogla i bolesnoj deci donacijom sopstvene kose.
Ana je nakon Fakulteta političkih nauka kročila u našu redakciju, redakciju jutarnjeg programa.
- Zapravo, nije prva kuća u kojoj ja radim kao novinar, ali definitivno kuća koja mi je najveća podrška sada u ovom momentu. Nisam nikada očekivala da ću raditi na televiziji. Uvek sam mislila da ću biti taj novinar koji će sedeti iza kamera i pisati. Međutim, zahvaljujući mojoj urednici, dobila sam priliku i da budem na malim ekranima i da dobijem tu izvanrednu priliku da se pokažem i da gradim negde svoj put novinara - kaže Kanlićeva.
Posao novinara i jeste pokazivanje hrabrosti na dnevnom nivou. Potrebno je da budeš dovoljno hrabar, da postaviš pitanja koje neko drugi ne bi postavio, da izađeš ispred kamere, da budeš uživo u programu i Ana je sve to besprekorno radila. Ali onda je došla hrabrost na neki drugi, novi ispit i to 7. januara na Božić.
- Božić koji je meni definitivno promenio život i gde mi je Bog za vreme liturgije poslao znak da treba da odem kod lekara i da se javim. U momentu kada sam otišla da se pričestim posle posta, slošilo mi se u crkvi gde smatram da mi je Bog u tom momentu dao znak da nešto nije u redu sa mojim stomakom i da treba da se obratim nekom. Od tog momenta kreće moja borba. To nije samo moja borba u ovom momentu. Ovo je borba svih mojih ljudi u mom okruženju. Od 7. januara mislim da mi je Bog dao tu kočnicu da stanem i da preispitam svoje prioritete, šta mi je važno u životu i kojim putem treba da idem. I da sebe stavim na prvo mesto i svoje telo i svoje zdravlje.
Ana 7. januara na dan Božića odlazi da se pričesti i tu su prvi simptomi koji su se pojavili koji su ukazali da nešto sa njenim organizmom nije u redu.
- Zapravo mi se jako slošilo u trenutku kada je trajala liturgija gde sam izašla i dobila grčeve. To nije klasičan bol u stomaku kao da imate neki virus. To nije taj bol bio. Osetila sam da nešto nije u redu. Odlazim kući i govorim majci da treba da odem kod lekara i da je možda najbolje da to uradimo sutra ujutru, pre mog posla. Gde ja 8. januara već odlazim privatno da odradim ginekološki pregled i ultrazvuk abdomena. Možda najdužih 10 minuta u mom životu. Kada mi radi ultrazvuk, gde ništa ne govori i samo je prva rečenica bila "ja bih uradila magnet" Slučaj koji sam imala ja u porodici me naveo na to da posumnjam da ja imam rak. Bukvalno mesec dana je prošlo, ni mesec dana nije prošlo kako sam napunila tih 24 godine - kaže Ana i dodaje:
- Sutradan već odlazim da radim celu biohemiju. Rezultati nikad bolji. Tumormarkeri su bili u redu i ništa nije davalo značaja da je rak u pitanju, 10. januara odlazim u Narodni front kod doktora Nikole Cerovića, gde je samo njegov odgovor bio "meni se ovo ne sviđa i meni ovo ne deluje kao na ovom snimku ovde". Čekajući njega da vidi s ostalim kolegama šta da radi u vezi mog slučaja, 45 minuta kao godina. U tom momentu ja saznam da ostajem u bolnici kao hitan slučaj, hitan pacijent. 13. januara sam operisana, ne znajući da sam operisala maligni tumor desnog jajnika. Tek kada su oni otvorili mene su videli da je tumor bio u čauri. Sreća u nesreći, što kažem, Bog me poslao na vreme da je bio u prvoj fazi i iz tog razloga nije mogao da se primeti. To je jako podmukla bolest koja ili će da se izlije po telu ili će da ostane učaurena i da tinje dok ne pređe u neku drugu fazu.
Prolazi operacija gde se Ana nada da je to kraj. Tumor je izvađen i agonija se završila. Međutim, nije.
- Ne, to nije bio kraj i to čak nije ni bio početak, jer ja nisam i dalje znala šta sam ja operisala. Meni je rečeno da sam ja sama operisala cistu. Zbog procedure, dok ne dobiju zvanične rezultate, niko ne može da vam kaže prognozu i da vam garantuje da je to. Prve rezultate iz Narodnog fronta smo dobili nakon mesec dana, gde je doktor zvao moje roditelje bez mene. Sumnja kao sumnja je bila zašto ja nisam pozvana ako se već oporavljam od operacije i da možda bi trebalo mene da vidi. Nakon toga, ceo dan vidim da mene mama izbegava po kući, da nešto postoji ali ne i šta. Taj moment je sigurno za nju bio dosta teži kada vi saznate da vaše dete boluje od raka i da je operisalo rak. Da vi želite da mu pomognete, a ne možete jer ste zavezanih ruku i najradije biste vi prolazili kroz to samo da vaše dete ne prolazi. U tom kontekstu može mojoj majci da bude teže, ali u trenutku kada ja saznajem, kada je meni majka rekla da sam ja operisala tumor, definitivno da je bio trenutak prekretnica u mom životu. Da mi je život stao u tih pet minuta saznanja. Ne mogu da kažem da sam to podnela sa lakoćom. Možda ja u tom momentu sigurno nisam bila svesna šta je to u pitanju. I mislila sam da određeni ljudi to dobijaju. I da je to određena grupa ljudi koja dobija. Dok ja nisam bila ta određena osoba. Onda u tom momentu shvatam da sam dobila svoj krst od Boga koji treba da iznosim do kraja. I zbog toga sam najviše i potencirala da se javno eksponiram i da javno pričam o svojoj bolesti i o svom procesu lečenja.
Ani 1. marta stižu sa Medicinskog fakulteta rezultati biopsije.
- Tu zapravo i kreće agonija i moja borba zapravo, kada saznam da su stigli ti glavni rezultati i da su se podudarili. I da sam zapravo ja operisala mucinozni karcinom jajnika koji se nadobio u mojim godinama. To je tip kancera koji se dobija od 40. godine pa na gore. On je mutirao u mom organizmu jer verovatno sam imala višak kiselosti u organizmu jer naravno svi se nezdravo hranimo i volimo tu nezdravu hranu, a onda dolazi taj 7. mart, da kažemo sutradan je dan žena gde ja treba da proslavim sa svojim prijateljicama. Dan žena kad smo se mi izborile za nešto, ja 7. marta na konzilijumu sa šest lekara saznam da dobijem šest ciklusa hemioterapije. Znajući šta sve nosi, koje nuspojave nosi terapija, moja tetka je prošla zračenje, što sam se ja možda do tog trenutka nadala da ću ja biti na zračenju i da ću negde proći kao i ona, da kažemo, bezbolnije - kaže Ana i dodaje:
- Taj moment me najviše zaboleo je zato što sam videla mamu kako plače, prvi put. Da kažem, za 25 godina ja sam prvi put videla moju mamu da plače. I to je možda bio presudan moment da sam ja se tu negde emotivno rastrojila u sebi. Mi smo u toku konzilijuma, opet ostale negde i ona i ja pribrane, da pitamo da li postoji mogućnost zamrzavanja jajnih ćelija, jer hemioterapija uništava jajne ćelije. Meni je najmanje tu bila bitna kosa. Najmanje je bitno da li će mi opasti kosa, da li ću ja da smršam, da li će meni nešto biti ukinuto, jer naravno kao mlada devojka maštam o tome da ću jednoga dana postati majka i da se ostvarim u negde najbitnijoj i najvažnijoj ulozi u životu. Međutim, kako je proces dug, kako sam ja dobila bolničku bakteriju u Narodnom frontu, naravno ni čijom krivicom, nego prosto moj imunitet posle operacije je opao i jednostavno moralo je negde da izbije, proces kao proces bi trajao dosta duže, a ja nisam imala više vremena.
Ana nakon te prve terapije donosi odluku da njena borba postane i borba za druge.
- Mojim šišanjem, meni su od onkologije posle te prve terapije rekli da je sedamnaesti dan već kreće opadanje kose. Međutim, meni je dvanaesti dan krenula intenzivnija opadanja dlaka, gde sam se ja budila sa svojim dlakama, u kupatilu su bile svuda moje dlake, po celom stanu, gde sam ja odlučila negde da sprečim taj moment stresa, da ja ne doživim stres, da ja pramen od 50 centimetara držim u svojoj ruci. Mene moja hrabrost i moja jačina, mislim da više to dolazi do izražaja nego ono što ja imam na glavi. Ja sam odabrala taj put da ja budem nekome podrška. Da ja nekome pomognem u ovoj borbi. I da ljudima pokažem da trebamo biti malo više empatični i da nije sramota videti i da nije šok videti ćelavu ženu i da ne treba nikada da upiremo prstom ni u koga zbog toga kako on izgleda na osnovu izgleda. Taj moment kada sam ja prvo izašla bez kose u grad, naravno da je bilo da su se ljudi okretali. Ali ja sam to s ponosom nosila. Ja sam obula štikle, ja sam obukla haljinu, ja sam se sredila, ja sam izašla pred javnost i pokazala svetu da kosa ne krasi, da mene kosa ne krasi, nego da mene moja energija krasi. I da ja kada uđem u taj prostor, manje će se videti da li ja imam kosu od te moje dostojanstvenosti i hrabrosti koju ja pokazujem svetu. I stoji mi za svaku ženu koja prolazi kroz ovu borbu. I želela bih da javno i mnoge žene krenu da pričaju o tome.
Ana je nažalost, na meti napada, na meti ružnih reči, uvreda, nečasnih radnji na internetu.
- Ja mislim da je to razlog zato što sam ja zauzela svoj stav. Iz novinarskog ugla, svi smo mi osuđeni na neki način, zbog naše profesije. Kao neko ko je krenuo da snima, susretala sam se sa svakim komentarima. I da ću biti nerotkinja. I da ću umreti.Kako ja mogu da budem srećna? Kako ja mogu da budem sređena ako boli? Ja se ne osećam bolesno. Ja se nikada neću osećati. Meni će ovo biti samo neka faza života koja će da prođe. I samo će mene učiniti boljim čovekom. Nikada se neću osvrtati na to šta je rekao nego ko je rekao. I smatram da generalno mi imamo problem na globalnom nivou što se toga tiče da sebi dajemo mnogo za pravo. Ja sam imala situaciju gde mi je baka, za mene baka, rekla da sam narkomanka i da sam ćelava zato što su mi izbušene ruke od branja i zato što nemam kosu. Ako žena od 60-70 godina sebi daje zapravo da tako komentariše na ulici...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
