Čupala je sondu i vrištala kada vidi hranu: Imala sam 18 godina i samo 33 kilograma, devojka s kojom sam se družila u bolnici, umrla je, mislila sam da ću i ja
Anoreksija mi je dijagnostikovana pre oko godinu dana. Od tada sam tri puta bila na bolničkom lečenju. Videla sam svašta. Jedna devojka s kojom sam se družila umrla je od te bolesti. Dugo je patila i - nije izdržala. Stavili su joj i sondu jer nije htela da jede, ali ona je to čupala. Vrištala bi kad vidi hranu, a počela sam i ja da radim isto. Izgubila sam ciklus, kosa mi je opadala... Kad bih se pogledala u ogledalo, počela sam da vidim njeno lice. Zvala se isto kao i ja...
Ovako Aleksandra Vujačić, devetnaestogodišnja devojka iz Mladenovca, za Kurir započinje priču o kojoj se malo priča. Anoreksija nervoza - poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine - ozbiljna je bolest od koje, prema najnovijem istraživanju Instituta za mentalno zdravlje, boluje 2,3 odsto mladih i koja, ako se ne leči, može dovesti do smrtnog ishoda.
Aleksandra je hranu počela da izbegava sa 15 godina. Tada je i upoznala svog prvog momka. Zaljubila se, ali roditelji nisu odobravali vezu. Branili su joj da se viđa s njim. U kući je i zbog drugih stvari već bilo napeto...
- Stalno je bila svađa, preselili smo se, živeli kao podstanari, otac je pio. Imala sam strah kad se povisi ton. Upala sam u tešku depresiju, iako tad i nisam znala šta je depresija. Razmišljala sam o samoubistvu, povređivala se. Žiletom sam pokušala da prerežem vene, nekoliko puta sam uzela i veću količinu lekova. Nedugo kasnije počelo i izgladnjivanje.
Osećala se, kaže, kao da ne zaslužuje da jede. Po pet-šest dana je minimalno jela, onda bi taj ciklus prekinula, pa ponovo izgladnjivanje. Godinu dana je povraćala čim probudi. Sa 18 godina se udala za onog momka.
Svekrva ju je u maju prošle godine odvela u KBC "Dragiša Mišović" jer je primetila da nije dobro. Imala je svega 33 kilograma.
- Kad su videli u kakvom sam stanju, primili su me u bolnicu na lečenje - tri nedelje na odeljenju za pacijente s problemom ishrane. A onda još tri. Trenirali smo organizam da prihvati da jede. Meni su ti obroci, kao i svima, izgledali veliki. Bilo je teško gledati i ostale devojke kako se muče. Tu drugaricu što je umrla nikad neću prežaliti. Bila je i na infuzijama, dva puta i na intenzivnoj nezi, a onda su je prebacili u drugu bolnicu... Na odeljenju je bila i devojka koja je krala hranu s drugih spratova, pa onda povraćala.Ja sam plakala i tresla se kad vidim hranu, molila sam da me puste kući...
Ipak, terapija joj je prijala. Pored lekova, imali su i psihoterapiju, grupnu terapiju, psiho-drame... Mogli su da izađu za vikend, da prošetaju. Jedino što nisu mogli jeste da imaju hranu kod sebe. Izašla je iz bolnice sa 40 kilograma.
- Brak nije dugo potrajao. Raskinuli smo u decembru, opet sam upala u depresiju i smršala, pa sam ponovo primljena u bolnicu - kaže Aleksandra, koja je želela da ispriča svoje iskustvo kako bi podigla svest o ovom problemu i upozorila osobe koje prolaze kroz slične situacije da se ne predaju i da se bore:
- I danas mislim da sam debela, ali taj osećaj nije tako intenzivan kao pre. Počela sam da jedem i krenula u teretanu. Idem na redovne preglede u bolnicu i na razgovore kod psihologa. Želim da znaju svi koji se bore sa anoreksijom da je, iako ova bolest jeste strašna, važno da veruju u sebe i da istraju!
