"VIDELA SAM NJENO LICE U OGLEDALU, A ONDA JE UMRLA!" Potresna ispovest devojke izlečene od anoreksije – dr Macut upozorava: Ova bolest odnosi živote mladih!
Anoreksija nije samo ‘problem sa hranom’. To je tihi, složeni poremećaj koji menja odnos prema telu, sebi, i celom svetu oko nas.Bolest sa najvišom stopom smrtnosti među mentalnim poremećajima, koja može imati fatalne posledice ako se ne prepozna i ne leči na vreme. U Srbiji, više od 10.000 devojaka pati od anoreksije, a broj obolelih raste iz godine u godinu.
Najmlađa pacijentkinja trenutno na lečenju ima samo devet godina. Zabrinjavajuće je da čak 95% devojčica uzrasta od 12 do 15 godina u Srbiji izražava želju da bude mršavije, a mnoge su već na dijeti. Stručnjaci upozoravaju da društvene mreže, kultura dijeta i idealizacija mršavosti igraju značajnu ulogu u razvoju ovog poremećaja
Gosti emisije "Redakcija", koja se emituje na Kurir televiziji bili su Bojana Šlajmer , psiholog, Aleksandra Vujačić, devojka koja je pobedila anoreksiju i Doc. dr Jelica Macut, endokrinolog i specijalista interne medicine. Razgovarali su o tome kako prepoznati prve znake anoreksije, koje su fizičke i psihičke posledice, i kako izgleda put ka oporavku.
Vujačićeva je podelila svoju priču i borbu sa aneroksijom, a na samom početku i naglasila da ju je manja telesna težina pratila od samog detinjstva.
- Oduvek sam bila mršava, kao dete sam se bavila manekenstvom i negde sam zacrtala da moram da budem mršava. Rođena sam kao dete sa kilogram i 60 grama i svi su se tešili time da je ta moja mršavost genetika. Međutim, sa 15 godina sam upala u neku vrstu depresije, odbijala sam hranu, mislila sam da ja treba da zaslužim hranu. Nisam htela da jedem, po četiri-pet dana, imala sam konstantne mučnine. U maju prošle godine dijagnostikovana mi je anoreksija, imala sam konstantna povraćanja.
- Sada kada sam počela da jedem normalno, imam i dalje mučnine. Mislila sam da kada mi je muka, hrana će me ubiti i onda nisam smela da jedem. Nisam htela da prihvatim da sam na lečenju. Tada sam imala 33 kilograma i mogla sam da izgubim bitku sa životom, izgubila sam ciklus, imala sam srčane probleme... Nisam nikada dobijala na težini, meni su u bolnici rekli da je 42 kilograma minimum, ja sada imam 43 i za mene je to mnogo. Krenula sam i u teretanu kako bih te kilograme postavila na mesto.
Šlajmer objašnjava razliku između opšte anoreksije i anoreksije nervoze, ističući da je ova druga zapravo svesno odbacivanje hrane i nasilje nad sopstvenim telom, koje zahteva dugotrajno i sistematsko lečenje.
- Moramo da napravimo razliku između anoreksije i anoreksije nervoze. Anoreksija može da bude posledica drugih primarnih bolesti, a anoreksija nervoza je zapravo namerno odbacivanje hrane i možemo reći da osoba namerno vrši nasilje nad svojim telom. Ona zapravo ne vidi da ima problem, toliko su stopljeni sa egom da ne mogu da vide stvarnu sliku sebe u ogledalu. To je neuropsihološki problem i potrebno je kontinuirano lečenje, ti problemi su zastupljeni kod mladih devojaka - kaže Šlajmer.
Endokrinolog prof. dr Macut ukazuje na to koliko je anoreksija nervoza ozbiljan psihološki poremećaj sa teškim posledicama po fizičko zdravlje mladih devojaka. Objašnjava i kako emocionalna patnja direktno utiče na telesne funkcije, posebno na hormonalni sistem, što može dovesti do gubitka menstrualnog ciklusa, osteoporoze, pa čak i smrti.
- Danas ćemo pre svega pričati o anoreksiji nervozi, koja je emocionalni psihološki problem koji posle dovodi do gubitka telesne mase. Šta se dešava kod ovih mladih devojaka? Kada je njihov body fat ispod 18, već se smatra da je to problem. To je stanje podhranjenosti i dešava se da izgube ciklus. Jer gubitkom telesne mase one šalju jedan loš signal hipotalamusu, koji šalje hipofizi, zatim jajnicima, koji slabije luče estrogen i dolazi do gubitka ciklusa - kaže Macut i dodaje:
- Taj problem ide od hipotalamusa, kao vrhovne žlezde, i dobija impuls iz tela zbog male telesne mase. Mi to vrlo jasno vidimo hormonski. Mi endokrinolozi godinama sa psihijatrima lečimo anoreksiju – to je vrlo teško lečenje. Po nekim podacima, 20% devojaka umre od anoreksije, 60% se izleči u potpunosti, a određeni broj ima i recidive. Mi endokrinolozi ne volimo da lečimo anoreksiju, jer su to mlade devojke od 15 do 20 godina. To su mlade žene koje mogu da izgube svoj život. Ključan je psihijatar, jer je ovo sve emocionalni problem. Mi kao endokrinolozi lečimo posledice. Kosti nemaju dovoljno estrogena i javlja se osteoporoza, a različite posledice na sistem ima neunošenje hrane.
Vujačićeva otkriva potresnu borbu sa anoreksijom i trenutak kada je shvatila da se suočava sa pitanjem života ili smrti. Nakon brojnih pregleda u različitim bolnicama, dijagnostikovana joj je anoreksija i ponuđeno joj je bolničko lečenje. U teškim uslovima terapije, okružena devojkama koje su bile u još težem stanju, suočila se sa surovom realnošću bolesti.
- Išla sam na razne preglede u svim mogućim bolnicima, kako bih videla zbog čega ja svako jutro povraćam, tada mi je dijagnostikovana anoreksija i predložili su mi da ostanem u bolnici jer je u pitanju bio život ili smrt. Mi smo imali 6 obroka i oni su imali do 2000 kalorija, što je za mene bilo previše. Plakala sam i nisam htela da jedem, druga deca su bila čak i u možda težem stanju nego ja. Devojka pored mene je čupala sondu, bila je na infuziji. Bila je mnogo mršavija od mene i kada bih se pogledala u ogledalo, videla sam njeno lice na mom. Kada sam čula da je prebačena u drugu bolnicu i da je tamo preminula, to mi je dalo snagu da jedem i ne osećam više mučnine - zaključila je Vujačić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
