Neverovatna sudbina Jordana iz Prokuplja: Slučaj je hteo da ga majka rodi na železničkoj stanici i da penziju dočeka kao železničar
Sudbina eto uredi sve. Tako je htela da Jordan Parizanović (69) svoj radni vek provede na železnici, a prvi kontakt sa njom imao je kada se rodio.
- Majka je tog 27. marta 1956. godine osetila bolove i stigla do železničke stanice u našoj rodnoj Rači kod Kuršumlije. Čekala je da naiđe voz kako bi stigla do bolnice u Prokuplju da se porodi, ali ja nisam hteo da čekam. Kada je primetila da će se poroditi, otišla je u stan iznad stanice i tamo me rodila - priča nam Jordan, koji je penziju dočekao kao šef održavanja pruge u Prokuplju.
Dodaje da se te iste godine udavala njegova sestra od tetke, pa kada su došli prosci, svi su se pohvalili bebom, a kao novo dete u familiji Parizanović, počeli su da ga zovu :“Šef!“ I taj nadimak ga je pratio bukvalno do zaposlenja.
- Prvo sam se zaposlio u Rudaru, kao običan radnik na železnici. To se desilo nekako spontano, došao sam iz vojske, bio je potreban radnik i ja sam se prijavi. Kada je 1979. godine šef pruge koji je iz Male Plane otišao u penziju, prešao sam na njegovo mesto i više nisam mrdao. Zavoleo sam železnicu i nikada nisam ni pomišljao da radim nešto drugo- priznaje naš sagovornik koji sa porodicom živi u jednom od stanova kraj pruge u Prokuplju.
Bio je zadužen za održavanje pruge od Doljevca do Kuršumlije i na tom potezu svakoga dana, većinom pešice, obilazio je Jordan teren i proveravao pragove, prugu....On je određivao na kojoj deonici kojom brzinom treba da se kreće voz.
- Nije to jednostavan posao i vrlo je odgovoran. Nekada je bilo dovoljno da samo jedan nadležni ne stavi potpis i voz ne ide. A tada je železnički saobraćaj na ovoj relaciji zaista živeo. Bilo je i teretnjaka koji su svakoga dana išli na Kosovo i Metohiju, fabrika u Prokuplju koje su imale svoje pruge, Topličanka Fiaz, Fom i ostale. Putnički vozovi su se samo smenjivali i moralo je o svemu da se strogo vodi računa - priseća se Jordan svog radnog života na pruzi.
Ni kiša, ni sneg, ni sunce, nisu mogli da ga spreče da radi svoj posao.
- Znao sam da je bezbednost putnika najvažnija i nisam želeo ništa da prepustim slučaju. Moje je bilo da proveravam prugu i ja sam to savesno obavljao - napominje Jordan.
Iza njega su hiljade kilometara pruge i život put priča upravo sa nje. U moru onoga što pamti izdvaja se trenutak kada je kao momak obilazio prugu ka Maloj Plani i video čoveka koji je sedeo na njoj i čekao da naiđe voz, kako bi sebi oduzeo život.
-Taman što sam krenuo, prošao gvozdeni most, video sam čoveka. Pitao sam ga šta radi, jer je ubrzo trebalo da prođe putnički voz. Rekao mi je da čeka da naiđe i da ako dođe njegova žena, ne treba mnogo da kuka, jer je on ovde došao zbog nje! Nisam znao šta da radim, pa sam otrčao na portirnicu i pozvali smo policiju. Oni su ga na vreme sklonili - prenosi nam svoj najupečatljiviji događaj Jordan Parizanović.
