"NA KONZULIJUMU SU MI ODREDILI ROK TRAJANJA" Bolest je Teuti napala najveći dar od Boga! U emisiji "Neispričano" otvara dušu: Otac mi je obrijao glavu
Kažu da je svaki talenat dar od Boga, namenjen da ulepša život ne samo onom koji ga poseduje, već i drugima oko onog ko je blagosloven. Delila je svoj talenat kroz ljubav i obrazovanje. U njenom glasu su uživale mase na koncertima koji su odražavali dobru energiju.
Doživela je prekretnicu kada je taj isti talenat bio napadnut. Dobila je drugi put dijagnozu, prvi put karcinom dojke, zatim karcinom štitne žlezde koji je lako mogao da zahvati glasne žice i ugrozi Božji dar – glas, ali i goli život. Dijagnoza je bila samo slovo na papiru.
Ošišana kosa bila je samo blaga promena u ogledalu, energija je ostala ista. Snažna, pozitivna i pobednička, baš kao i ona sama – Teuta Aslani Đurđević. Mama blizanaca, predivni sopran, nastavnica solo pevanja u muzičkoj školi na Ubu, supruga, ćerka, sestra, prijateljica i gošća emisije "Neispričano", koja se emituje na Kurir televiziji.
Teutina karijera počinje od najranijeg detinjstva. Sve kreće iz 45. čuvenog bloka na Novom Beogradu.
- Sve kreće od 45. bloka, zapravo od moje porodice, gde smo svi pevali, svirali. Tata svira frulu, on je akademski slikar koji je mogao bez problema da završi i muzičku akademiju, pevanje, koliko voli da peva. Mama svira mandolinu. Krenula sam na flautu kada sam imala 9 godina, a sa 8 godina, u drugom razredu osnovne škole, sam se upisala na hor. Hor naše osnovne škole, zvao se „Poletarci“. Mogu da kažem da me ta škola i taj hor uveo u čarobni svet muzike.
Kod Teute je sve lepota diverziteta. I u karijerama njenih roditelja, brata u umetnosti, i u etničkoj pripadnosti. Teuta i njen brat su plod ljubavi između jedne Srpkinje i Albanca.
- Mama je iz Smederevske Palanke, došla je u Beograd. Studirala je defektologiju, završila, zaposlila se. Mog oca je talenat doveo iz jednog malog kosovskog sela u veliki grad – Beograd. I oni su se upoznali i zaljubili u studentskom gradu. Tako da je to prava studentska jugoslovenska priča - započela je priču Teuta i nastavila:
- I mama i tata su izuzetno muzički nadareni. Tako da mislim da sam ja pokupila te dobre muzičke gene od oboje. Muzika i umetnost su treninzi ozbiljni. Pogotovo što na glas utiče sve – svaki neki problem koji imaš u životu, u porodici utiče. Psiha na glas ima veliku ulogu. Neće mi biti isto pevanje ako sam ispavana i ako sam preumorna, neispavana, gladna, izmučena od silnih obaveza, ili potresena zbog nečije tužne situacije. Tako da bukvalno na glas utiče sve i glas sve pamti.
Teuta je prošla kroz mnoge traume u životu. Bolest je napala njen dar od Boga i talenat. Bila je blizu da uništi njene glasne žice. Teuta je iz jedne faze izašla kao pobednica, pobedila je karcinom dojke, da bi kasnije saznala da ima potpuno novi karcinom – koji nije metastazirao, već je potpuno nova bolest.
- Ja sam napipala kvržicu 2020. u sred onog lokdauna. Još mi muž kaže: ajde idi na kontrolu. Ja: rak? Ne, pa ja sam zdrava žena. Interesantno je da u mojoj porodici to uopšte nije tema. Niko nije bolovao. Nije bilo bilo kakve hronične bolesti. Ni od jedne onkološke bolesti, niti bilo kakve hronične. Znači – ništa. Mislila sam da nema potrebe uopšte da idem na bilo kakve preglede. Očekivala da je to što sam napipala hormonski dizbalans koji će proći. To će možda da se istopi. Ja sam čekala 4–5 meseci dok se nisam ohrabrila da alarmiram samu sebe i da jednostavno shvatim – ovo je stvarno za neki pregled, ultrazvuk. I super stvar u celoj priči je što sam imala drugaricu koja je tada radila (više ne radi tamo), baš kad mi je bilo najpotrebnije – radila je na Institutu za onkologiju. Sećam se toga kao da je juče bilo. Deca su mala, imali su 3–3,5 godine. Suprug, deca i ja smo u Topčideru. Uživamo, šetamo se. Ona mene zove. Ona mi je prva javila. Čekala sam rezultate biopsije. Ja sam se tad naljutila na nju. Rekla sam kako misliš 50–50? Ja sam zdrava žena. Neću da razmišljam tako - rekla je Aslani Đurđević.
Prijateljica je Teuti bila prva koja joj je rekla da se pripremi za borbu za život. I krenula je u borbu sa određenom vrstom nadmoći – a to je ta pozitivna energija koju, između ostalog, i prenosi svojim glasom. Mnoge žene prolaze kroz istu tu borbu, ali retko koja uđe u borbu oslobođena straha.
- Ja sam, zapravo, na prvu hemoterapiju otišla srećna. A bio mi je problem kada sam bila na konzilijumu. Meni je konzilijum bio taj koji mi je napravio totalnu ludnicu. Nakonzilijumu, kad su mi rekli: „Ići ćete na hemoterapiju“i ja sam ovako sela i uhvatila se za glavu. Samo razmišljam: deca su mala, imaju 3–3,5 godine. Ludilo. Kakva hemoterapija? Jao, pa ja ću da umrem. Kakva hemoterapija? A onda sam se pripremila za tu hemoterapiju. Imala sam dovoljno vremena od tog konzilijuma. Mislim da sam nakon mesec dana otišla na tu prvu hemoterapiju. Tako da sam imala vremena i psihički da se spremim. I nekako sam sebi stavila u glavu da idem na hemoterapiju da primim otrove koji su mi, u stvari, lek. Konzilijum je kao neki strašni sud. Tamo ideš da ti neko ko je merodavan da rok trajanja. Ja sam skratila kosu najpre na neki paž, zatim muško šišanje skroz. Recimo da sam nekih 10–15 dana nosila to tako – baš onako muško skroz, neka dvojka. I onda su mi sestre na toj prvoj hemoterapiji rekle: „Očekujte opadanje kose već od 8–9. dana.“
- Tata mi je obrijao glavu. On je nas šišao – mene i brata – od malena. Tata mi je sa Kosova. Šišao nas je kad smo bili mali – i to na ćelavo. Znači, bukvalno skroz. Recimo, kad smo imali 3, 4, 5 godina. Ako me je već šišao kad sam bila mala, sad mu se vraćam kao malo dete kome treba pomoć. I zaista sam videla da mu to znači. Dečaci su mi rekli: „Mama, šta je to? Zašto te deda šiša? Šta je to?“ „Kao – pokaži.“ Da, da, da – kao: „Pokaži!“ Ja rekoh: „Ja ovako volim.“ Nisam nosila perike. Doduše, nosila sam turbane, ali čim je kosa počela da mi raste – prestala sam sa turbanima i nosila kratku frizuru.
Teuta je kroz čitavu proceduru izlečenja znala da će sve biti kako treba i ta etapa života se završila. Nije je zaboravila, ali je izašla kao pobednik – ponovo sa osmehom na licu. Prolazi jedan određeni vremenski period gde Teuta miruje. Uživa u novom životu, sve je iza nje. Dolazi nova dijagnoza, što je negde retkost. To čak nisu bile ni metastaze sa dojke. Dojka je potpuno, potpuno izlečena. Dolazi nova dijagnoza – pojavljuje se karcinom na štitnoj žlezdi:
- Ja sam se bukvalno nasmejala. Ja sam pitala mog hirurga: „Je l’ ovo moguće, je l’ mene neko zeza?“ I onda mi je rekao da je imao slučaj. Ja sam nakon jedanaest meseci imala tu operaciju štitne – totalno odstranjivanje štitne. Mislim, prosto ja nemam drugi izbor. Znači, ja moram da se borim. Jer, otkud mi pravo da se ne borim za sebe ako sam već to sve uspela da izdržim, da preživim Sećam se koliko sam se radovala kad sam videla da mi rastu trepavice. I taj prvi put kad sam ja namazala maskaru, i onda sam se pogledala u ogledalo i kao: „Lepotice, lepotice...“Mnogo je teško. Mislim, ja uglavnom pričam kako je to sve „tra-la-la“, koncerti... Međutim, ja znam kako je meni. Zato što ja ležim i budim se – to mi je prva misao. Ja bih volela kada bi ljudi cenili svaki dan – znači, ljudi koji nemaju papir sa tom dijagnozom. Mislim koliko su svi blagosloveni koji nemaju to,
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
