"U manjim sredinama da doktor utvrdi moždanu smrt, isključi aparate, to je mnogo strašno" Evo gde je problem, ali i rešenje! Dr Plećaš Đurić: Ključno je...
Ključni problem transplantacija u Srbiji nije mali broj porodica koje daju saglasnost za doniranje organa svojih najmilijih već prepoznavanje mogućih donora, onih pacijenata kojima, nažalost, niko više ne može pomoći, a čiji bi organi možda mogli da spase brojne živote. Od pacijenta kome nema pomoći, preko utvrđivanja njegove moždane smrti, što je preduslov za to da bude donor, pa do porodice koja (ne) da saglasnost za doniranje njegovih organa put je dug, a na njegovom početku su medicinski radnici i sistem koji mora savršeno da funkcioniše i prepozna sve moguće donore. A njih je daleko više i od potencijalnih koji po kriterijumima zaista mogu biti donori, a tek od ostvarenih, čiji organi su i presađeni drugim ljudima pošto su porodice na to pristale.
Srbija ima čak 38 donor bolnica, kako je navela dr Ružica Jovanović, direktorka Uprave za biomedicinu, jer se svaka bolnica koja ima jedinicu intenzivne nege smatra donorskom. I svaka, kako je kazala, ima koordinatora za transplantaciju ili tim za donor bolnicu, a svi oni i Priručnik za utvrđivanje i potvrđivanja moždane smrti i održavanje moždano mrtvog donora. Dakle, na papiru i formalno sve je u redu. Ali u stvarnosti ljudi umiru na listama čekanja jer nemamo dovoljno kadaveričnih donora. Pa čak i da su porodice svih potencijalnih donora dale saglasnost (28 ih bilo u 2024, a za svega devet njih porodica je i dala saglasnost), to i dalje nije dovoljno da eliminišemo listu od oko 1.800 ljudi koji čekaju na transplantaciju organa i tkiva (u ovom slučaju rožnjača) i na kojoj stalno umiru i dolaze novi pacijenti. Smatra se da nam je potrebno 10 donora godišnje na milion stanovnika. Kako Srbija ima 6,6 miliona stanovnika, treba nam oko 60 donora. Od jednog donora kod nas je moguće transplantirati srce, jetru, bubrege i rožnjače.
- Treba raditi na tome da doktori sami prepoznaju i utvrde smrt, pa onda posle idu naši koordinatori i transplantacioni timovi i sve ostalo. Međutim, u tim manjim sredinama da neki doktor utvrdi moždanu smrt, da mu isključi aparate, to je mnogo strašno i to nikako ne može da se prevaziđe - navela je dr Jovanović na nedavnoj konferenciji "Transplantacije organa: izazovi i perspektive".
I nacionalna koordinatorka za transplantaciju organa dr Aleksandra Plećaš Đurić istakla je da je ključno "prepoznavanje pacijenata koji, nažalost, gube život i šta god radili kao lekari, nećemo moći da ih spasemo".
- Ali ako ne preduzmemo mere da sačuvamo mogućnost donacije, onda smo izgubili još više života od tog jednog. Trenutno je ključno mesto da identifikujemo donore, da ne umru a da mi nismo obezbedili mogućnost da daruju organ. Imamo mali broj mogućih donora, još manji potencijalnih, pa još manji ostvarenih. U Srbiji je, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2023, od nekih dijagnoza koje bi mogle kvalifikovati smrt po neurološkim kriterijumima preminulo oko 17.000 ljudi. Ako bismo taj broj filtrirali samo po kriterijumu godina starosti - 65 godina, jer je to trenutno bilo po aktuelnom pravilniku o donaciji organa, to je bilo nešto manje od jedne trećine, a mi ih nismo prepoznali u zdravstvenom sistemu, nismo ih utvrdili, nismo pružili mogućnost da postanu donori. Jaz prevashodno postoji u tom mestu jer nismo došli do tačke da pitamo porodicu - rekla je dr Plećaš Đurić na pomenutoj konferenciji.
A trećina od 17.000 je pet-šest hiljada ljudi i višestruko više organa, među kojima su sigurno mnogi mogli biti donori. A te 2023. u Srbiji je bilo svega 13 donora, od kojih je transplantirano 35 organa i šest rožnjača.
- Ključna aktivnost za podizanje broja potencijalnih donora jeste prepoznavanje mogućih donora. Mogući donor su oni pacijenti kod kojih je došlo do povreda, krvarenja, ishemijskih oštećenja centralnog nervnog sistema ili njegovog oštećenja usled nekih drugih stanja i bolesti koje su ga sekundarno oštetile, a kod kojih se nikakvim medicinskim postupcima nastalo stanje ne može ispraviti niti dovesti do oporavka i boljitka za pacijenta. Ovde govorimo o kritično obolelim pacijentima koji se po pravilu leče u jedinicama intenzivnog lečenja, zahtevaju mehaničku ventilaciju pluća i mnoge druge mere intenzivnog lečenja - ističe za Kurir nacionalna koordinatorka.
Ovakvo lečenje, dodaje, nekad traje nedeljama i povezano je s brojnim komplikacijama koje utiču na mogućnost preživljavanja pacijenta, ali i da budu donori organa.
- Identifikacija ovakvih pacijenata, kao i prepoznavanje delikatnog trenutka kad dalje medicinski postupci ne dovode do dobrobiti za pacijenta jedan je od najvećih izazova donorskog procesa. Ove odluke nisu jednostavne, veoma često je za njih potreban tim lekara. Kad je izvesno da se više nikakvim postupcima ne može promeniti ishod za pacijenta, trenutak je kad u razmatranje treba da se uzme i mogućnost donacije organa. Ovo je mesto koje najviše može doprineti povećanju broja mogućih, a samim tim i potencijalnih donora. Broj mogućih donora u ukupnom mortalitetu veoma je teško identifikovati, navedeni podatak (o 17.000 preminulih po neurološkim kriterijumima, prim. nov.) bio je ilustracija da je potrebno aktivno praćenje kritično obolelih pacijenata različite etiologije kako bi se uspešno identifikovao mogući donor - navodi dr Plećaš Đurić i dodaje:
- Retrospektivna analiza ovih brojeva je ipak značajna jer nam može dati smernice za korekciju u budućnosti. Da bi se ovo postiglo, kontinuirana i sistemska edukacija i trening zdravstvenih profesionalaca su presudni. Ministarstvo zdravlja je, sa Upravom za biomedicinu, i prošle i ove godine stavilo akcenat na edukaciju, posebno koordinatora za darivanje organa, ali i izdalo Priručnik za utvrđivanje i potvrđivanja moždane smrti i održavanje moždano mrtvog donora.
