OVAJ SRBIN NIJE OKLEVAO NI TREN KAD JE SKOČIO U MORE DA SPASE DVOJE DECE: A za sobom zauvek ostavio svoju! Ko je Dragan, heroj koji u Italiji ima i svoju ulicu

A Dragan nije znao ni da pliva... Ta neverovatna činjenica prosto zatekne svakog ko čuje za njegovo herojstvo i junaštvo, jer upravo on to i jeste - junak koji nijednog trenutka nije pomislio na sebe bego na ono što mu je srce govorilo kad je uskočio u more koje ga je uzelo zauvek. 

Proglašen je herojem u Italiji, odlikovan Zlatnim ordenom časti i spomenicom za "Herojstvo i humana dela", a ulica u tom italijanskom gradiću po njemu je dobila ime.

Dragan je tog dana spasao tuđe dvoje dece a zauvek bez oca ostavio svoje dvoje malih, te suprugu.

Njima je od sakupljenog novca u Italiji u znak zahvalnosti kupljen stan u Banjaluci i dodeljena stipendija koju su dobijala deca koja su celog života odrastala bez svog tate. 

Pismo Draganove ćerke ocu kojeg više nema

Tog 22. jula 2007. godine ceo svet je pogodila vest da je Dragan Cigan, Srbin iz Bosne i Hercegovine, skočio u besno more da spase dvoje dece i utom stradao. Trinaest godina kasnije, njegova ćerka Milica je ispričala šta joj je najteže u odrastanju bez oca, da li se upoznala sa decom koju je njen tata spasao i tako proglašen herojem u Italiji i šta je napisala u pismu koje mu je nedavno posvetila.

„Tate nema 13 godina, ali i dalje nam je u mislima. Sedela sam tako prošle godine i razmišljala o njemu i tako sam počela da mu pišem pismo“, ispričala je Milica tada za Novu o ocu kom se zbog herojskog čina klanjala cela Italija, a koji je tamo otišao da kao zidar zaradi dodatni novac.

„Dragi tata,

Ja ne znam koliko su tople ruke tvoje.

Ja ne znam koliko je topao tvoj glas jer otišao si prerano.

Teško je živjeti sa time da te nikada nećemo bolje upoznati.

Često mislim o tebi i razgovaram sa mamom, gledamo i milujemo tvoje slike.

Niko i ništa ne može da te zamjeni i da ublaži tu bol koja je ostala.

Naviru mi sjećanja kada si se igrao sa mnom i sa sestrom, držao nas za ruke, milovao našu kosu i govorio nam da nas voliš.

Mnogo nam nedostaješ, svaki čas, svaki trenutak, svaki dan. Nedostaje nam tvoj osmijeh, tvoj zagrljaj, tvoj smisao za humor, tvoja volja i snaga za životom.

Prolaze dani, mjeseci i godine, a tebe nema da nam kažeš da nas voliš, da nas zagrliš, da nam kažeš da si ponosan na nas.

Da vidiš kako sestra i ja odrastamo i postajemo ljudi, gradimo svoj život.

Da vidiš kako se mama bori za nas svim snagama da nam ništa ne nedostaje.

Pruža nam svu svoju ljubav. Uči nas da budemo dobre, poštene, odgovorne, da pomažemo drugima kao što si i ti radio tokom svoga života.

U našim srcima ostavio si jednu pukotinu koja će uvijek biti neispunjena i prazna zato što te nema.

Nećemo te nikada zaboraviti, uvijek ćeš biti u našim srcima.

Borićemo se i živjeti kao što smo i do sada, ali tata, naš život nikad neće biti kao prije.

Imaćemo uspona i padova u životu, ali izborićemo se za nas i za tebe jer zaslužio si to i još mnogo više.

Ti si naš ponos i naše sunce što nas greje i anđeo čuvar koji nas čuva i posmatra sa neba.

Zauvijek ćeš biti naš heroj i bićemo ponosne na tebe dok smo žive.

Našoj djeci ćemo prenositi tvoju hrabrost i dobrotu, dragi naš tata.“

Osim ćerke Milice, koja danas ima 27 godina, Dragan je za sobom ostavio još jednu ćerku Marijanu i suprugu Dijanu. Tog kobnog dana na plaži u gradiću Jezolo talas je povukao dvoje italijanske dece, a od svih prisutnih jedino je Dragan smogao hrabrost da pritekne deci u pomoć, mada je bio loš plivač. Nažalost, ogroman talas ga je odvukao u smrt. Potraga za telom je trajala 30 sati, a on je potom sahranjen u rodnom selu Branešci kod Čelinca.

Milica je ispričala i kako se nakon toga njena majka pokazala kao veliki borac: „Bila nam je i otac i majka od kada se to desilo.“

U te dane se dosta govorilo da su roditelji dvoje mališana koje je Dragan spasao brzo krenuli s plaže, da nisu ni sačekali da vide šta će biti s čovekom koji im je decu izvukao iz pomahnitalog mora i da ih je čak policija zadržala.

Međutim, Milica priča drukčije o porodici Bjanko.

„Mi smo se s njima upoznali i bili smo kod njih kada smo u Italiji bili godinu-dve nakon što se sve desilo. Bilo je tužno. Malo potresno. Sestra je tad bila mala, ne seće se mnogo... da je tata spasao dečaka i devojčicu. Ta devojčica Marlen je isto godište kao i ja. Davno je to bilo, ali sećam se da su bili mnogo prijatni prema nama. Kazali su da im je žao što je naš tata nastradao, da nikada to neće zaboraviti“, priča Milica.

Ona je poslednjih godinu dana u Nemačkoj gde živi sa suprugom i njegovim roditeljima. I mada vreme neumitno ide, sećanje na oca ne prolazi. „I ja i seka smo ponosne na tatu. Nismo ga zaboravile i nikad nećemo. On je naš heroj i anđeo čuvar.“

Kurir.rs/Facebook Zanimljivo/Nova/Foto: Privatna arhiva